Suza
Kada bi reči mogle da plaču,
Ti bi u svakoj mojoj reči osetila suzu.
Onu pravu , onu koja ti je pala na dlan.
Onu koju si minutima večnosti nepomično gledala.
Suzu koja se istopila na tvom dlanu.
Gledam besciljno , u nekom neznanom pravcu,
I tražim one izgubljene ne izrečene reči.
One reči koje razdovijše tvoju i moju misao.
Prekinuta misao , izgubljena u sivilu života.
Tamo negde , gde se razdvajaju srca.
Znam, da možda kadkad pomisliš na mene.
U nekom već zaboravljenom svetu.
Nasmešiš se , okreneš glavu i odeš svom životu.
Baš kao što si odlazila i kada zajedno smo bili.
I onaj posledni put , i onaj naš zadnji pogled.
Nisam slutio da je to bio kraj.
Ni ti nisi slutila, to dobro znam.
A taj naš posledni dan bio je toliko šaren.
Kao da je samo vreme slutilo naš kraj.
I pružilo nam sve boje života u tom trenu.
Ne volim Januar, nekako je siv.
Ispija iz mog mozga sve lepe misli.
I one najlepše što imasmo nekada
One samo tvoje i moje , sakrivene pod nekom zvezdom.
Koja je izgubila svoj sjaj zauvek.
Želim te zaboraviti , zauvek.
Nekako ,mi to ne polazi u mislima.
Kao da su moje misli neki zid izgradile.
I tamo te skrivaju od mene samog.
Ja te stvarno želim zaboraviti.
