Sjaj u očima
I kad sada preturam po pesmama , svaka od njih stvara mi neki čudni osmeh na licu.
Sjaj u očima
Da li se gasi sjaj u očima našim ?
Da li tvoje oko više sija ?
Ne vidim ga, daleko je od mog oka.
I sve dalje i dalje, kao da naše oči beže.
Kao da je sjaj, koji u njima beše , izgoreo.
Više se ne sećam tvojih očiju.
I tvoj lik polako izlazi iz mog mozga.
Možda te nekada sretnem u tvom velikom gradu.
Možda jednom prođemo istom stazom života.
I naše se oči tada ugledaju.
Ne, prepoznati se one neće, znaj zato što u njima neće sjaja biti.
Onog istog sjaja u očima, na obali Dunava, gde se upoznaše.
E taj sjaj u očima našim, baš on se ugasio.
I kao da je šibica , koja ga je nekada zapalila.
Potonula u Dunav, pokvasila se i zauvek ostala na dnu.
Da li ćeš me tada u onoj nepreglednoj masi ljudi prepoznati ?
Da li ću i ja tebe ugledati, kao što te ugledah onog dana.
Na onoj našoj stanici života.
Na onoj stanici prvog našeg sastanka.
Sastanka , koji ostade samo sećanje.
A kada jednom mladi bagrem postane starac.
I kad njegov miris izgubi svežinu.
Tada će sećanje naše izbledeti.
I u mozgu tvome i mome , mi nećemo biti.
Kao san , koji se zaboravi posle buđenja.
