Ne volim Ponedeljak
U meni izaziva neku neizvesnost nedelje koja je predamnom. I tako svaki put, mesecima, godinama unazad. Ne znam zašto, ali ponedeljkom moja jutra su tužna, i kad sunce sija i kiša pada i kad snegovi veju.
Ovog ponedeljka osvanulo je sunčano jutro u mom gradu, ali je napolju bilo toliko hladno, da se se ledio dah. Rekoh sebi, za to je kriv ponedeljak.
Ali zašto, tu krivicu prebacujem na ovaj dan?
Verovatno je to povezano sa nekim mojim dečačkim danima, kada me je majka budila za školu, a kasnije, za studentske dane, kada su vikendi nešto najlepše što student doživljava u svom studentskom životu. A sada, verovatno to što svi nekako na poslu ponedeljkom ,,zapnu,, , kao da je taj dan odlučujući za dešavanja u celoj nedelji.
Ne volim ponedeljak, ima čak i najviše slova u svom imenu i deluje onako preteće. Nešto poput onoga, ,, ma videćeš ti u Ponedeljak,,
Eto tako, ponedeljak mi se urezao u glavu, kao dan ,,D.. , za sve događaje u nedelji, kao dan kad svi nekud žure, kao da će im ta žurba odlučiti o životu.
Kada bih mogao da biram, voleo bih da prespavam ponedeljak, da ga jednostavno ignorišem, kao da ne postoji. Kao da je on jedan običan putnički voz koji prolazi stanicom, ali ne moj voz , pa ga samo pogledom ispratim.
E baš ga ne volim.
A vi, .... ne obazirite se na ovo moje razmišljanje, možda je vama ovaj dan srećan i neka vam bude. Ja zaista to priželjkujem.
Želim Vam srećan Ponedeljak.
