15 minuta večnosti
U praskozorje jedne noći, trgao sam se iz sna. Napolju je bio mrak, gluvo doba noći.
Otvorio sam oči, soba hladna i mračna, samo neka svetslost sa uličnog osvetljenja, ostavljala je utisak bledunjave svetlosti u sobi.
Napolju je hladno, hladnoća se preselila i u moju sobu i lagano dodiruje moje lice. Osećam kako mi se nos ohladio. Samo mi usporen dah iz nosa greje lice.
Osetio sam da mi misli naviru i da se tvoj lik mila moja stvorio predamnom. Bio sam sav zbunjen, reč ti nisam rekao. Nekada ljudi ni u mislima ne mogu da pričaju. Ja stojim naspram tebe i gledam te svojim pitomim pogledom. Kao da ti želim pričati pogledima.
Prilaziš mi, ja onako opušten u krep satenskoj noći, dodirujem tvoje ruke. Osećam toplinu tvojih ruku, sve mi je toplije, osećam kako mi krv ključa. Stavljaš mi ruku na tvoje mekano lice. Sedamo zajedno na jedan krevet. Moje ruke, moji prsti, lagano se kreću po tvojim obrazima. Ruke mi idu ka tvojoj kosi. Upliću se u nju. Tvojim rukama, dotakla si moje lice, osetio sam drhtaj svoga srca. U noći, sa blagima svetlom koje dolazi sa ulične rasvete, gledamo se u mraku. Stavljam svoje lice na tvoje. Moje usne , počinju da kruže oko tvojih. Samo nas dah deli. Ruku sam stavio na tvoju nogu. Osećam pod rukama, tvoje meko telo. Osećam, da si sva kao od pliša.
Prilazim svojim usnama, ka tvojim, dodirujem ih lagano. Poljubio sam te, poljubac prihvataš, postaje strastan, u deliću sekunde prolazi mi kroz mozak, sav moj život. Grudi uz grudi, srca naša pričaju ljubavnu priču, večnost prolazi u trenu.
Odbacuješ me rukama, ustaješ i kažeš mi: Ja odlazim, napuštam te. Zaboravi sve, ja sam samo tvoja mašta. Ne javljaj mi se i nemoj mi pisati. Ja ne postojim.
Steglo mi se srce, pući će. Raspuknuće se, gledam u tom pravcu odakle si došla, ali nema te. Tuga me savladava, okrećem se na stranu i vraćam se snu. Uspavao sam se za tren.
Tog jutra, ustajem sav umoran, umoran od samog sebe. Napolju svanulo, hladno je u hladnoj sobi.
