To je moj grad
zapis iz mog grada u jesen 2007
Skoro svako veče šetam ulicama svoga grada. I svaka šetnja mi je nekako drugačija od predhodne i nekako žalosnija od predhodne. Znam svaki kamen na koji naiđem i onog psa koji me zalaje kada tuda prođem iako me već poznaje. Osećam miris svoga grada tu kad prođem pored one pekare i miris dima cigareta pomešan sa mirisom pića pored kafića u centru. Onaj kamen koji me stalno spotakne u onoj mračnoj ulici u kojoj skoro svaki put neizostavno prođem.
To je moj grad. Grad u kome sam se rodio, pa ga u vreme školovanja napustio i nanovo mu se vratio. I sada kako koji dan izmiče, a svaki sat dodaje se mom životu, ja počinjem da se nekako odvajam od onog puta kojim prolazim svakodnevno. Kao da taj put i te puteve prepuštam nekim novim ljudima, koji trebaju da obeležavaju svojim tragovima život ovog grada. I ove večeri sam se kretao istim putevima, istim ulicama.
I gledao iste sokake, disao iste mirise, koračao kamenim ulicama, koje su ostale netaknute iz nekih davnih vremena. U jezgru grada gužva u kojoj sam se spoticao i uplitao noge kao da tuda prvi put prolazim. Najednom tuga je prohujala vazduhom i obmotala se oko mene i mog mozga. Nije ušla u moju dušu, jer sam nju darivao davno nekome. I bolelo me i nije me bolelo.
Kiša je počela da pada, a sa njom i lišće da o jednom trošku zauvek ode sa drveta. Onaj žuti list prošao je pored moga lica i onako lelujavo bi pao na zemlju tu pored mene. A kapi kiše dodirnule bi moje lice i svaka kap kao da se je takmičila da me dodirne.
To je moj grad. Ali ja ove večeri ne osećam svoj grad. Kao da ne želi da priča sa mnom, kao da smo sve naše priče već ispričali. Žurnim koracima napuštam ulice i hitam prema svojoj ulici. Ulazim u mračno dvorište, stapam se sa mrakom i gubim u tami svoga grada.
To je moj grad.
