San u javi

Ovog jutra, otvorilo se nebo, i plače, ko što plačem i ja.
I kiša se stapa sa suzama mojim i formira reku, reku tuge.
A zašto plačem ja?
Noćas mi je u snovima došla nepoznata žena.
Noćas mi je pričala moje priče.
I rekla ,da odem, da odem i ne okrećem se više.
Da odem , jer odlaskom svojim pomoći ću osobi dragoj.
Da odem i ne vraćam se više.
Da odem jer ću pokvariti ljudima sreću.
Zato plačem ja!
Zato što žalim svoj odlazak.
Zato što sam želeo da dam sebe.
Zato što sam ja samo mrtvo slovo na papiru.
Na prašnjavom papiru, čija slova izblede.
Idi , rekla je žena ta, idi ti i ne postojiš.
Ti nemaš lik, pogledaj se u ogledalu tuge.
Tamo pripadaš, tamo gde teče reka tuge.
Idi, jer ti si vetar tuge, idi i ne vraćaj se više.
Silina tvog vetra, ovog puta povređuje ljude.
Tvoje drage ljude, one koje si doskora milovao svojim lahorom.
Koji su te željno čekali da im pomiluješ lice.
Zatvarali oči kada si im mrsio kose.
Pogledom te tražili, a nikada te videli.
Idi, odlazi, odlazi zauvek.