San u javi

Nikada...

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 12:22

Nikada , baš nikada nisam povređivao ljude sa nekom namerom, da im nanesem neku bol u duši , neku prazninu .......ali sam ih ipak povređivao. Nesvestan učinjenih poteza , činio sam glupe ishitrene poteze , u svojoj nemoći da u tom trenutku zaustavim uragan u svom mozgu. I bolelo je njih , i bolelo je mene. I što je bol bila izraženija , to sam stajao pobednički pred sam sobom, poraženim.

Ha , ljudski um, je kao neko beskrajno polje ukrašeno svim godišnjim dobima , koja se u samo jednom trenu mogu promeniti.

Nikada nisam znao , koje godišnje doba vodi na tabeli u mom mozgu, ali sam znao da iz jeseni pređem u proleće ,.... iz zime u leto , i tu nikada nije imalo nekog pravila.

To pravilo se izgubilo , negde na početku mojih misli , i ja , više i ne pokušavam da ga pronađem.

Nikada , neću odrasti..... nikada. Uvek će u meni čučiti jedan , neozbiljan dečak , koji će razmišljati brzinom svetlosti i u toj brzini , zbunjivati ljude oko sebe.

A , sve je moglo biti drugačije , da nisam odmah postao sanjar , nekih čudnih snova. I kao da su ti snovi formirali moj mozak, moje misli i razmišljanja. Da , to se je desilo , onda kada je kroz moj um prostrujao predeo nekog rajskog vrta , i ja sam želeo da mi on ostane u umu trajno. U borbi da zadržim taj raj , rušio sam sve pred sobom, rušio sam sebe , potpuno se sam porazio i sada kao neki izgubljeni vitez lutam ovim zemaljskim plavetnilom.

Ponekad stanem pred ogledalom i nepomično zurim u svoj lik, i kao da ne vidim sebe , već vidim stranca kojeg , ja predstavljam u ovom životu. I tada u tom trenu , potoci dešavanja prolaze mojom vizijom. Ti potoci , koje sam ja uglavno kreirao.... potoci kojim su prolazili mnogi ljudi koje sam upoznao. Zapravo , oni koji mi nisu značili ništa , oni nisu ni aktivno učestvali u mojoj životnoj priči. Oni pak koji su mi činili život , oni su nekim mojim glupim reakcijama bili sklanjani od mog uragana.

I danas ne znam , jesu li oni to shvatili, da li su mogli da pretpostave da sada više nisam sa njima, samo zbog mene samoga ili su sve to doživeli kao tok života , sa usponima i padovima.

Ne , ja nikada nikoga nisam povređivao , ali sam činio neke nevidiljive povrede , one koje su ostale smeštene u hangaru misli. Žao mi je tih ljudi, žao mi je sebe . Ali da li ja zaista iskreno umem žaliti ili je to jedna slabim glasom izgovorena rečenica.

To nikada neću saznati. Nikada.

  



Powered by blog.rs