Nikada...
Nikada, baš nikada nisam povređivao ljude sa nekom namerom, da im nanesem neki bol u duši, neku prazninu .......ali sam ih ipak povređivao. Nesvestan učinjenih poteza, činio sam glupe ishitrene poteze, u svojoj nemoći da u tom trenutku zaustavim uragan u svom mozgu. I bolelo je njih, i bolelo je mene. I što je bol bila izraženija, to sam stajao pobednički pred sam sobom, poraženim.
Ha, ljudski um, je kao neko beskrajno polje ukrašeno svim godišnjim dobima, koja se u samo jednom trenu mogu promeniti.
Nikada nisam znao koje godišnje doba vodi na tabeli u mom mozgu, ali sam znao da iz jeseni pređem u proleće .... iz zime u leto, i tu nikada nije imalo nekog pravila.
To pravilo se izgubilo, negde na početku mojih misli , i ja više i ne pokušavam da ga pronađem.
Nikada neću odrasti..... nikada! Uvek će u meni čučati jedan neozbiljan dečak, koji će razmišljati brzinom svetlosti i u toj brzini zbunjivati ljude oko sebe.
A, sve je moglo biti drugačije da nisam odmah postao sanjar nekih čudnih snova. I kao da su ti snovi formirali moj mozak, moje misli i razmišljanja. Da, to se je desilo onda kada je kroz moj um prostrujao predeo nekog rajskog vrta i ja sam želeo da mi on ostane u umu trajno. U borbi da zadržim taj raj, rušio sam sve pred sobom, rušio sam sebe, potpuno se sam porazio i sada kao neki izgubljeni vitez lutam ovim zemaljskim plavetnilom.
Ponekad stanem pred ogledalom i nepomično zurim u svoj lik, i kao da ne vidim sebe, već vidim stranca, kojeg ja predstavljam u ovom životu. I tada u tom trenu, potoci dešavanja prolaze mojom vizijom. Ti potoci, koje sam ja uglavno kreirao.... potoci kojim su prolazili mnogi ljudi koje sam upoznao. Zapravo oni koji mi nisu značili, oni nisu ni aktivno učestvali u mojoj životnoj priči. Oni pak koji su mi činili život, oni su nekim mojim glupim reakcijama bili sklanjani od mog uragana.
I danas ne znam, jesu li oni to shvatili, da li su mogli da pretpostave da sada više nisam sa njima, samo zbog mene samoga ili su sve to doživeli kao tok života , sa usponima i padovima.
Ne, ja nikada nikoga nisam povređivao, ali sam činio neke nevidiljive povrede, one koje su ostale smeštene u hangaru misli. Žao mi je tih ljudi, žao mi je sebe. Ali da li ja zaista iskreno umem žaliti ili je to jedna slabim glasom izgovorena rečenica.
To nikada neću saznati. Nikada.
