Ne...
Pa , rešio sam da malo ofarbam ovaj moj tužni blog , da mu postavim neke boje , koje će neke moje tekstove i pesme , bar malo ublažiti. Nekako , kada sam prvi put izabrao ono požutelo lišće , delovalo mi je da to ide u skladu sa mojim razmišljanjima, ali bolje je malo izaći iz tih sumornih boja.
Ne
Ne, nemoj mi reći da Dunav ljubi more , tamo na raskršću sveta.
Kad Dunav , gledah onog dana u očima tvojim.
I nemoj mi reći da je sunce neka planeta koja sutra odlazi,
Kad je sunce onog dana milovalo lice tvoje.
I opet ti kažem da zvezde na nebu nisu daleko.
I da ih tvoja ruka dodirnuti može , samo ako je pružiš njima.
I kad mrak padne, u tvom velikom gradu.
Pogledaj na nebu , zvezde ti poruku pišu , samo je pročitati trebaš.
I nemoj misliti da te reči ne postoje , već su one reči iz jave.
A sutradan , kad jutro osvane i kad nebo bude u boji plavoj
Ti pogledaj onaj oblak , daleko , daleko, koji na jug odlazi.
I mahni mu rukama svojim nežnim i pošalji ga na put ka zvezdama.
Da im pošalje pismo tvoje koje zvezdama pišeš.
I sa neba će u naručje tvoje pasti cvet , koji zalivati trebaš.
Cvet koji će se radovati lepom tvom licu, i milovati te mirisom svojim.
I nemoj reći da svet nade ne postoji , on je tu u mislima tvojim.
