Biološki sat
Nedelja je dan, kada sam voleo duže da spavam. Spavao sam u hladnoj sobi, i to nekako dođe zdravo, kao kada su rusi, na dalekom severu, spavali u hladnim sobama, umotani u debele pokrivače, satkane od krzna, losova. Ali njihove zime su najbliže bajkama, a ja nisam živeo u bajci, već u bajkovitoj stvarnosti. Da dobro sam rekao u bajkovitoj stvarnosti.
Biloški sat, otkucao je u mom mozgu, vreme za ustajanje. Ne, zar opet, pomislio sam, pa tek je 7 sati ujutru, a ja sam se ipak probudio. Te noći otišao sam na spavanje u 2, a to je samo 5 sati spavanja. Otvorio sam oči, i onako mrzovoljno uputio pogled ka prozoru. Zimsko vreme, se oseća u hladnoj sobi, ali napolju je bilo sunčevih zrakova. Vedro je. Okrenuo sam glavu i počeo da razmišljam o svom biološkom satu. Da li se je pokvario, i zašto mi ne dozvoljava da spavam duže? I tako već par meseci.
Ustao sam, izašao u toplu grejanu sobu, uključio tv, pa kompjuter, onda utišao tv, a na kompjuteru pustio muziku. Pomislih, pa ko još sluša muziku u 7 sati ujutro? Ja ne poznajem takvog, ali možda onaj dispečer na autobuskoj stanici, u 7 sati ujutru, vrti svoje hitove, možda. Zavalio sam se lagano u dvosed, ispružio noge preko naslona i piljio u tv. Gledao sam slike koje se menjaju, bez tona, muzika iz kompjutera je bila neka italijanska lagana. I opet sam počeo da razmišljam o svom biološkom satu. Gde i zašto se je on pokvario? Pokušavao sam da se vratim u neku svoju bližu prošlost, ali u 7 ujutru, misli baš nisu poslušne.
Ne znajući šta da radim ovako rano, brzo sam se istuširao, obukao se, izašao napolju i krenuo ka garaži. Rekoh u sebi, pa ti si sada probudio i auto. Ali on ti se neće naljutiti, on te voli i čak će se zagrejati u ovim zimskim danima. Bilo je hladno, neki stepen ispod nule. Barice u dvorištu bile su popločane, tankim slojem leda, koji je krckao, pod nogama. Taj zvuk sam uvek voleo. Još kao klinac, kada su nekada bile puno jače zime, bio sam u stanju da gazim ledenim površinama, pokušavajući da razbijem taj led. I sada u 7 sati ujutru, javljala mi se želja da probijem led na baricama u dvorištu. Da me je neko gledao, pitao bi se šta mi je, ali ni ja sam nisam znao šta se sa mnom dešava.
Ušao sam u auto, upalio ga, ubacio u rikverc, pa napred i krenuo. Ali gde sam ja to krenuo? I ko me vodi tamo negde? Bilo mi je smešno, vozim, a ne znam gde sam pošao. Izašao sam tog nedeljnog jutra iz grada i krenuo, ka jugu. Negde na 10 kilometara, primetio sam znak, na kome je pisalo: manastir. Skrenuo sam i uputio se ka manastiru. Vozio sam još 20-tak minuta. Negde pred sam kraj tog cilja, otvorio se kao ruža, kada je obasja sunce, manastir, naglas sam rekao. Parkirao sam se. Izašao iz auta. Bilo je već 8 ujutru. Manastir, smešten u dnu jedne kotline, okružen velikim brdima. Delovao je tako uspavano, kao da je bio u nekoj zamrznutoj slici na tv ekranu. Pomislio sam, pa ovde si bio bezbroj puta, šta te sada ovde dovelo? I da li je sve ovo povezano sa mojim biološkim satom, i da li ja spavam zbog toga samo 5 sata dnveno? Odgovor nisam mogao da dam. Ušao sam u porte manastira. Nije bilo nikoga, samo sam primetio da su vrata crkve bila otvorena. Popeo sam se uz kružne stepenice, stao pred vrata, prekrstio se i ušao u crkvu. Crkva nije bila zagrejana, ali je u njoj bilo toplo. Obrazi su počeli da mi se rumene. Ruke greju, a na nogama nisam osećao zimu. Sa desne strane oltara, negde skoro neprimetno stajala je jedna iskušenica. Ali to je muški manastir, znao sam, i šta ona sada traži ovde? I šta ja sada tražim ovde? Ona je u sebi šaputala nekakvu molitvu. Nije se okrenula i nije pokazala da me primećuje. Bila je potpuno utonula u njen božanski svet. Ja sam krenuo ka oltaru i prošao kroz malena vrata, ušavši tamo do moštiju sveca po kome je manastir dobio ime. Zno sam da su te mošti čudotvorne, i onako instiktivno dodirnuo maleni kovčeg. Držao sam ruku i kao da mi je kroz ruku strujala neka energija. Sve je bilo čudno. Nakon pet minuta stajanja, okrenuo sam se i napustio crkvu.
