Priča o vili
Ne tako davno, bila je jedna Vila. Ova Vila se je razlikovala od drugih Vila. Ona nije živela u svojoj zemlji – vilinoj zemlji, već je živela tu medju narodom. Imala je crnu dugu kosu, tamne oči, bila je visoka, a lice joj je bilo nekako belo… i zračilo je nekom čudnom, nepoznatom energijom. Ova Vila je bila - dobra Vila. Pomagala je ljudima, tešila i razumela ljude, imala veliko srce, da u njega stane sva dobrota i obični ljudi koje je ona volela. Ali rekoh već, ovo nije bila obična Vila, koja maše nekim čarobnim štapićem i suze pretvara u zvezde. Ova Vila, je znala da zvezde pretvara u suze. Da se kao neki žongler igra emocijama, ali Vile nemaju emocije.
Eee…. Ova Vila je imala emocije i to kakve. Jake, toliko jake da su mogle da slome srca nas običnih emotivaca. I meni je slomila srce. I ja sam je upoznao.
Jednog Februarskog dana, osetio sam u vazduhu neko dozivanje. Kao da me je neko dozivao. Negde iz daleka čuo se glas, mekan sav onako kao da podseća na neki ,, perjani glas,, baš takav. Osvrnuo sam se na taj poziv i znao da je baš meni upućen. Prišao sam bliže, sasvim blizu odakle sam čuo taj poziv. Počeo sam priču sa Vilom i priča je trajala, trajala dugo, i što sam vise pričao sa Vilom to sam otkrivao da mogu i ja da oslobodim svoje emocije i dozvolim joj da sa svojim čarobnim štapićem izvadi iz mene sve ono što je već godinama bilo ostavljeno u tamnom kutku moga bića.
I onda sam osetio da trebam da joj ostavim nešto za uspomenu. Nisam razmisljao ni tren šta bi to mogao da joj darujem. Darivao sam joj svoju ,,dušu,, Znam duša se ne poklanja nikome do Bogu, ali ja sam odlučio da ovoj Vili poklonim svoju dušu. Vreme je prolazilo, a ja sam par puta video Vilu, radovao se gledajući joj lice, upamtio ga i uklesao u svoj um…ali kako je moja želja bila sve veća da je ponovo vidim, tako je nešto počelo da ne dozvoljava da se sa Vilom nadjem na istom mestu. Nesto je počelo da brani da ja obican smrtnik više ugledam Vilu. I vreme je prolazilo..... noći smenjivali dane, a ja više ne videh Vilu, i ne čujem joj glasa. Ali znam da i pored toga ima nešto moje ...... moju dušu. A ja znam da sada ona tamo negde daleko vileniše i zadovoljno se smeška.
