San u javi

Umaraju mi misli ovi moji krivi stihovi.
Krivi su zato što neko mora biti kriv.
Da ne budem ja kriv okriviću stihove 
Jer za sve sam ja uvek kriv.

I kad napolju greje sunce jako
I onda kad napolju šibaju vetrovi hladni
Pa i kada pada kiša sumorna 
A i kad sneg posipa livade uvele
I tada sam možda ja kriv?

A lepo mi stoji odelo krivice .
Tebi koja ćeš me jednom okriviti.
I tebi koja me i ne poznaješ
A i tebi koja si me zaboravila.

Zato ću ja u ovoj pesmi okriviti stihove 
Što ih pišem i dangubim vreme 
Da saspem svu krivicu 
na izrečene reči koje nisu krive.

Ali neko mora kriv biti.

Kako mi sada misli lutaju tvojim bićem
Dok tiho muzika svira u zamračenoj sobi
I dok plamen crta na zidu srce plameno

Kako mi sada ljubav tvoja nedostaje
Onda kad sam tužan u noći bez svanuća
Dok nebo je popločano oblacima patnje.

Kako bih te sada ljubio u ovoj tamnoj noći
I darivao ti se do poslednje kapi ljubavi
Dok tišina ovom sobom vlada

Kako bih ti sada rekao reči neizrečene
Onako iz skrivene sobe mojih tajni
Rečima mekim kao tvoja duša

Kako bih ti sada darivao onu ružu
Iz mog vrta još ne ubranu.
Da te opije mirisom ljubavi moje.
Kako bih samo, kada bih mogao.

Ruku pružam tamo u tom pravcu, samo meni znanom.
Ali ruka moja ne doseže u te daleke moje misli.
Pomislim, opet ću pokušati da dotaknem tamo.
Da osetim ponovo nadu, sa strepnjom u sebi.
I opet odustajem, nemam ti ja hrabrosti.

Kao poraraženi vojnik neke čudne vojske.
Pognute glave sa pogledom ka zemlji.
Odustajem, odustajem, po ko zna koji put.
Vraćam se u svoje jezgro, u svoju stvarnost.

Radio svira, neke stare pesme.
U kaminu iskre igraju svoj zvezdani ples.
Vatra iz kamina osvetljava mi sobu.
Misli mi lutaju, prostranstvom mašte.
Tu, tu je moje mesto u zemlji snova.

Rukom prekrivam čelo svoje
I krijem oči od svetlosti vatre.
Sigurnost tražim u prostoru tamne sobe.
Uz zvuke neke stare pesme .
U kojoj zvuk gitare dodiruje dušu.

Neki kažu, da planete oko sunca  kruže

Ne…..ne znaju oni da one kruže oko tebe ljubavi.

I svaka planeta želi da ti bude bliže

Da ti pošalje kosmičke vetrove i umrsi tvoju kosu.

Samo ja stojim na onom brdu,

I rasterujem ih i ljubomoran postajem na kosmos.

Jer te može gledati svakog trena, kad ja ne mogu.

Pokriti te može svojim svemirskim jorganom

Ispisati note od zvezda za tebe, kad ja ne mogu.

Ali mogu na nebu videti šta ti zvezde ispisuju

I mogu slušati pesmu svemira za tebe.

I voleti te mogu više od svemira

E tu je svemir sićušan prema ljubavi mojoj.

Tu svemir meni zavidi.