San u javi

U mislima

moja poezija — Autor vladica @ 16:08
 
Jutrom se budim sa mislima o tebi,
I hladna jutra postaju mi topla kad tebe imam,
I snegovi koji veju prijaju mome licu.

Noću kad stavim glavu na jastuk
Kad zaklopim oči, uspava me pomisao na tebe.
I znam da ću te u snove preneti

Da ću bar u snovima moći da te pomilujem,
Da ti rukama svojim lice dotaknem,
Da te svu mirisnu na okean upijem.

A onda u nekoj besanoj noći
na brodu moje mašte
staviću te u misli svoje
I šetati nekim predelima koje misli oblikuju.
Držaću te za ruku,
Gledati
I smejaćemo se.

I tako u beskraju moje nade ostaćeš
Za uvek!
 
u mislima 

Bičevanje duše

moja poezija — Autor vladica @ 21:53
 
Bičujem svoju strast i ubijam je do stanja ugašenog plamena.
Bičujem svoju svest i nestaje razum u meni.
Kroz mene prolazi još jedna vojska razarača duša
mojim krvotokom plove pirati koji brane da mi krv struji.
 
U meni se stvara plima čežnji,
U meni nastaje oseka radosti.
Da li se čežnja može ispisati slovima
Zar čežnja ima u sebi slova.
I da li je ova naša ljubav pusto ostrvo?
I da li pusto ostrvo ima svoju nadu?
Bičujem svoju dušu, zbog bola koji struji u meni.
Bičujem je jer ima nešto u njoj što ruši svest u prostoru.
 
U beskraju porušenih misli.
U krajičku oka i zvezdi koja svetluca u njemu. 
Na užarenim usnama, čežnjivo napućenih. 
Zatvaram oči i plovim ovim morem misli.
Volim tvoje prisustvo u ovom svetu tajni.
 
Ove večeri izlazim na kišno nebo
Stojim pokisao dok mi licem klize kapi. 
Dok moju dugu kosu natapa hladna kiša. 
I kada jednom budem ugledao onaj brod 
Koji plovi morem koje nose struje u novi svet.
 
Okrenuću se mahnuti i nasmešiti. 
 
 bičevanje duše

Granice

moja poezija — Autor vladica @ 17:07
Granice naših života
lutaju nemirnim rekama
koje u beskonačnost teku.
Te granice između naše ljubavi
koje svom silom kidamo
i krećemo jedno drugom u zagrljaj.

Ljubavi  znaš li da svaki kilometar nade
ubijam svojom ludošću.
Onom ludošću zbog koje bih krenuo
i pešice na put do
kraja sveta.

Zbog tebe ljubavi,
zbog tebe
zbog tebe.

Da li me čuješ, da li osetiš moj krik
na onom bespuću života
i kako rušim sve granice
Kako dodirujem svojom dušom
sve puteve kojima hodiš.
Kako gledam u pravcu  bića tvoga.

Da li čuješ kako koračam,
ka putevima bez znakova i
kako kilometre sakupljam u klupko.

Zbog tebe ljubavi.
Zbog tebe.


Jesmo li se već sreli?

moja poezija — Autor vladica @ 20:10
 
Jesmo li se mi već sreli
u nekom gradu na nekom mostu,
ispod kog mirno teče reka zelene boje?
I jesi li me na tom mostu uslikala
kao nekog turistu ljubavne ekskurzije?
A možda smo se tada i pogledali
sakrivši pogled od prolaznika
jednog nepoznatog i prelepog grada.
Kao da se sakrivamo jedno od drugog
kao da se sakrivamo od svih.
I onda ja odlazim, sasvim obično.
I u tom odlasku osetim tugu
Čak i ne znam kuda prolazim
Ni šta pred sobom vidim,
Jednostavno zamičem za brdima
Ostavljam tebe, most, reku i grad.
Sakrivam se svojom muškošću
Koju tada nemam, nestala je.
Jer puštam suzu koju sakrivam
da se ne ogledam u ogledalu
i ne zaplačem jako najjače
Jesmo li se mi već sreli
na nekom peronu neispunjenih želja
gde vozovi života voze u suprotnom smeru?
I jesmo li se tada pogledali
sa suzom u očima
kao znak raspoznavanja.
Jesmo li?
 
most 

Oprosti

moja poezija — Autor vladica @ 08:40
 
Oprosti što ne mogu da ti ljubim usne kad ti to poželiš. 
I što ne mogu da ti umrsim kosu kad ja to želim. 
A, znam da bi želela da mi sa osmehom uputiš onaj pogled ljubavi naše. 
I osećam da teško je što ne mogu kad poželim da te gledam raskošnu i lepu. 
Da ti samo jedan svoj pogled uputim ćuteći. 
I da te milujem rukama svojim onako nekim skrivenim dodirima tvoga tela.
 
Oprosti što donosim u tebi neke slutnje, neko more misli.
Ali sve je to tako zbog one čežnje koja prodire kroz dušu .
I što tada ne vidiš oči moje koje uplakane i nemoćne pokušavaju da ugledajute. 
 
Oprosti što nekad nisam spreman da pokažem ljubav.
Što ne umem i nemam moć da u tom trenu darujem ti svoju dušu.
Onda kada okean misli zapljuskuje tvoje srce rastuženo.
 
Oprosti za sve one glupe nesporazume i reči izrečene.
Jer oni nisu uspeli da obore i poraze zidine ljubavi naše.
 
Oprosti ovom neodraslom dečaku što u haosu ljubavi.
Ne ume da pokaže ti ljubav odraslog čoveka.
Onako kako bi ti želela, onako kako bih ja trebao.
 
Oprosti što sam ti ponekad uplakao lice.
Onda kada nisam mogao da ga svojim prstima pomilujem.
A voleo bih da te pomilujem ljubavlju svojom i dok spavaš i kad sate budna provodiš.
Da je samo osetiš na obrazima svojim i da je ramenom uz obraz pripiješ.
 
Oprosti što ne mogu, a jako želim, molim te oprosti. 
 
oprosti 

Strepnje

moja poezija — Autor vladica @ 12:12
Pokušavam da ti prenesem sve strahove, 
sve strepnje, 
sva moja predviđanja. 
Pokušavam, ali ne umem, ne mogu. 
Slaba je moja misao. 
Sagorela je kao sveća iz nekog manastira 
u kome zbog učmalosti 
i vazduh ponestaje da sveća sagori. 
Slaba je moja reč koja nema snage da ti kaže, 
da te upozori, 
da moje strepnje oboji nekim rečima koje bi prihvatila.  
Osećam da gubim ravnotežu u ovom nepoznatom svetu 
u kome treba umeti koračati. 
Pođem pa zastanem. 
I moj korak slabi. 
Ne dostižem te. 
Gubim te u nepreglednoj masi onih 
koji znaju da plove životom. 
Ja sam samo jedan od onih gubitnika 
o kojima se nikada neće napisati ni jedna reč, 
ni jedan stih. 
Nestajem u onoj prosečnosti onih koje niko nikada ne primeti 
u moru čežnje, nade i strepnje.
 
 

Zatvori oči

moja poezija — Autor vladica @ 16:12
 
Zatvori oči onda kad ne želiš gledati dan,
Zatvori ih kada želiš da ti srećan bude san
Zatvori oči kad ti pred očima sudbina stoji 
Zatvori ih čak i kad prestaneš da se bojiš
I onog časa i onog trena kad sreći dođe kraj
I kad se u očima tvojim ugasi onaj sjaj
I tad zatvori oči, da te ta tuga ne boli 
Jer samo iskreno srce zna da voli 
Zatvori oči pred poslednim danom nade 
Zatvri ih i zahvali Bogu što ti svu sreću dade.
Jer ljubav je kao dogorela sveća 
Uvek je zameni neka nova sreća 
Zatvori oči i čekaj dane bolje 
Smeše ti se dok zatvaraš oči svoje.
 
 

Nepoznati grad

moja poezija — Autor vladica @ 11:04
Negde po obodu nekog nepoznatog grada
ja u mračnoj sobi snivam neke snove
I kako mi misli plutaju jezerom mašte 
tako i shvatam da snovi ne postoje 
Da sve je samo jedna misao, jedan tren
Koja nestaje kao balon od sapunice 
Znam, da postoje i putevi novi 
koji dozivaju moje začarano biće  
Ali zar se u smiraj nekog novog dana 
Treba probuditi tugom popločanog srca. 
Grad nestaje u sivilu mog umornog oka
Ne okrećem se za stranicama ugašene nade
I koračam tihim korakom
U pravcu koji me nikuda ne vodi. 
Negde po obodu nekog nepoznatog grada.
 
 

Obojiti dugu

moja poezija — Autor vladica @ 17:15

Ne mogu da doprem do tajnovite reke 
u kojoj plove tvoje misli.

Ne mogu da dotaknem parče neba 
na kome umesto sunca sja tvoja lepota.

Ne mogu da dotaknem puteve 
kojima hodiš svojim mekim koracima nade

Znam da sve to ne mogu.

I  znam da se duga nikada dotaći ne može,
kao što se ni more ne može pregaziti.

Ali mogu da obojim maštu svoju 
lepše od duginih izbledelih boja. 

I znam da  u tom koloritu mogu ispunjavati svojoj mašti snove. 

Onda mogu sve

duga 

Magistrala vetrova

moja poezija — Autor vladica @ 18:47

Ovo je pesma za tebe,
za tebe koja je zapisuješ.

Ovo je pesma za vremena koja dolaze,
za prošla vremena.

Pesma za tvoje dobro jutro i laku noć.

A ja
misleći na tebe
ove stihove zapisujem na magistrali vetrova.

Na nekim mestima iz snova.

Zapiši ovu pesmu,
Tebi je napisana.



«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12  Sledeći»

Powered by blog.rs