San u javi

Kad iz sna

Kad iz sna izađeš u javu , onda se dešava čudo.
Sanjao sam lepe snove i onda ih doživeo u javi.
Sanjao sam nju , onako predivnog pitomog pogleda
Sanjao sam njenu kosu , meku kao duša pamuka
Sanjao sam njene oči , predivne kako gledaju u me.
Sanjao sam njene predivne ruke kako ih dodirujem,
Sanjao sam njeno anđeosko lice , kako gledam u njega.
I njen osmeh u mom snu beše osmeh anđela.
I san postade java, i sve u javi postade kao u snu.
Protrljah oči svoje , da li one stvarno sve ovo vide.
Svojom rukom dotakoh njenu kosu.
Svojim dlanom dotakoh njene predivne prste
I prostruja mi neka energija kroz dlanove.
Moje oči ugledaše njene i moj pogled ostade na njenom licu.
I znam da će mi tamo neko ispuniti san
I znam da postojim i da ona zna da nisam iluzija.
I znam da mi se desila java.
Sada se sećam njenih pogleda, i ležem u krevet da je još malo sanjam.

Sređujem ovih dana pesme , kao neke svoje stado prikupljam ih u celinu i polako polako počinjem da ih selektujem i pravim odabir onih koje bi trebale da se nađu u štampi.
I tako naiđoh na jednu pesmu , na koju sam potpuno zaboravio , jer je čak nisam ni postavljao na sajtu poezije , i kao da je odbačena , a čitajući u stvari mi se jako dopala.
Možda sam malo pristrasan , ali ispričaću Vam priču kako je nastala ova pesma.
Naime sećanje mi bledi tako da detalji nisu bitni , ali je bitno to da je ta pesma napisana u vremenu kraćem od jednog sata , kao pesma koju sam posvetio jednoj bivšoj forumskoj drugarici koja je i sama pesnikinja.
Nisam se puno poznavao sa njom i možda mi je to i neki ne ispunjeni cilj , jer razmeniti reči sa pesnikom , a pri tome si i ti iz istog kova je , sakupljanje bisera misli koji ti mogu podariti nove inspiracije.
Dakle , pesma je napisana po onom klasičnom , ,,hoćeš da ti napišem pesmu ? – hoću ! ,,
i pesma bi napisana. . Ja više nisam na forumu , već forumski život menjam za ovaj blogerski , ali ostala je pesma , da se pamti i čita ... nadam se da je ona pesmu ostavila u svoju arhivu pesama.

LUNA

Ja te ne poznajem, ali te osećam ,
tu negde na ovom zvezdanom nebu , postojiš.
Stvarna si , istinita , sa nasmejanim licem.
Sa tugom u očima i zenicama mesečevog sjaja.

Luna , ne boj se tuge , ona je putokaz tvoj,
Ona te vodi ka tvom ostrvu sreće.
I svaka kap suze koja se skotrlja niz tvoje lepo lice
Ima snagu jake ljubavi tvoje .

Neznana, zamišljam kako gledam tvoje oči
Kako imaju neki čudan sjaj,..... blistav sjaj.
Zamišljam i osmeh tvoj , zagonetan.
I tako, tako jako zavodljiv.

Luna , znaš li da si čežnja muških srca ?
Onih pitomih , koji bi da provlače prste kroz kosu tvoju.
Da ti vrhovima prstiju , skidaju suzu.
I miluju tvoje nežne ruke.

Nikada te video nisam, ali osećam te tu negde .
Tu pored mojih misli , onih koje kruže
Onih koji se na tren dotaknu sa tvojim mislima
U ovom bestežinskom stanju naših emocija.

Luna, raduj se , raduj se i tuga je kadkad radost.
Tvoja tuga samo spaja ljude.
Dotakni onu zvezdu Luna, dotakni je.
I ne osvrći se nikada za izgubljenom prašinom života.

Subota. Moja subota bila je kao i uvek radna. Ali kad sagledam ovaj dan ipak imao sam lagan dan i voleo bih da mi svaki dan bar malo nalikuje na ovu subotu.

Jutros krenuvši na posao, svratio sam u obližnju crkvu, da upalim sveću i u tom trenutku je bilo bogosluženje. Odlučio sam da ostanem do kraja službe i da bar u mislima pokušam da sredim sebe, jer mi u poslednje vreme misli zbog preopterećenosti često zalutaju u nekim neistraženim predelima.

Na bogosluženju je bilo jako malo ljudi, a ja sam se zavukao u jedan ćošak, maksimalno opustio i uz zvuke glasa sestri koje su pevale crkvene pesme i miris voštanih sveća, moj um je bio u nekoj fazi mirovanja i samo samo su oči posmatrale  jednu tačku.

Nakon dvadesetak minuta, izašao sam iz crkve i otišao na posao. Rekoh ceo dan mi je bio smiren i tako ga završavam.

Pesma koju postavljam, napisana je prošlog leta, jer sam odlaskom u Beograd, skoro svaki put išao u malu Svetosavsku crkvu i par puta bio tamo na bogosluženju. I danas kada me put odvede u prestonicu, nađem vreme da odem tamo.

Svetosavska crkva

U tvom gradu, u malenoj crkvi.
Ja upalim sveću za tebe draga.
I molim se dragom Bogu.
Da mi te zaštiti sada.

I ne vidim te i ne čujem više.
I tvoj lik u mom mozgu bledi.
I uz miris voštanih sveća.
U tami crkve srce mi se ledi.

A tako te želim videti tada.
Tu pokraj sebe samo bar malo.
Jer život je kratak i vreme mi ide.
I sve manje i manje nam se dalo.

Zato Boga molim.
Da te bar još jednom ugledam samo.
Tu negde kraj reke u tvome gradu.
I da tada jedno drugom ruke damo.

U malenoj crkvi uz misris sveća.
Ja izlazim napolju lagano.
Okrećem glavu i pogledam crkvu.
I nadam se da će od Boga biti dano.

Napolju je sneg okopnio , zima se vratila. Proleće beži od mene !

Neka beži ......

 Pogled



Pogled kroz zamagljeni prozor,

pogled u neku tačku beskrajnu,

pogled setnih očiju, uokvirenih ramom tuge,

pogled u svoju davno otkrivenu dušu,

pogled očiju bez sjaja i suze

pogled u nemir svoje duše,

pogled jedne proste duše.



I šta vredi taj pogled u prazno

I da li taj pogled ima svoj kraj

I da li se tim pogledom nazire,

nemir u srcu jednog sasvim običnog čoveka.

Postavljam Vam jednu izuzetno veliku pps prezentaciju , preko 10 Mb. 

Pa ko ima volje , da je prevuče , jer nisam želeo da umanjim kvalitet slika.

(kliknite na sliku za download - PowerPoint prezentacija, 10,3 MB) 

Proleće je nekako počelo , bojažljivo iz nekog drugog plana, jer mu ova zima drži još uvek zatvorena vrata i ne dozvoljava da prolećno sunce otvori svoje zrake.
Jutros me je probudilo dobovanje kišnih kapi po oluku i jedino što sam želeo da imam ovog dana je da mogu da se okrenem u stranu i nasatavim sa spavanjem i prespavam ovaj dan. Ali uvek postoji neki molekul odgovornosti u mozgu koji je naređivao : Ustaj, vreme je probudi se !
Jutrošnje ustajanje bilo mi je posebno teško. Ne volim depresivna jutra , nekako ubijaju svaku dozu optimizma u meni . Ceo dan sam onda nasmejan , ali iza tog osmeha krije se neko skriveno ne raspoloženje.
Jedva sam ustao , umio se, ostavio svoju najlepšu polovinu da sanja , skuvao kafu , uključio kompjuter , uključio tv, i upalio sva moguća osvetljenja u kući da napravim veštačko sunce
Otvorio sam poštu , koja je ponedeljkom uglavnom siromašna , otišao na blog.rs i počeo da čitam postove od noćas , ali ni njih nije bilo puno , nedeljom ljudi valjda odmaraju od kompjuterskih zraka.
U 7,30 AM, začuo sam prvo neke glasove , a potom i zvukove krampova i lopata u mom dvorištu. Bili su to radnici koji došli da mi iskopaju dvorište , da bi ugradili neke optičke kablove , namenjene telekomu . Skuvao sam kafu i za njih , poslužio ih rakijom , ljudi moraju da rade svoj posao i ako je malo bolno gledati rovove koji ti uništavaju izgled dvorišta. Na današnji dan , u Srbiji je počelo bombardovanje , i eto i kod mene u dvorištu kao da je pala bomba , i bez bombardovanja , tako da na neki način ja i ne želeći obeležavam taj dan.
Oko pola devet , otišao sam bajsom na posao , jer je auto ostao zarobljen u dvorištu i ko zna koliko dana neću moći da ga koristim.
Na poslu je sve nekako neobično mirno, niko me ne zove , niko me ne maltretira , pa molim Boga da se ovaj dan završi ovako bez uznemiravanja spoljnog sveta.
Sada sam gledao neke slike grada u kome sam proveo preko jedne godine života , u više navrata , da mi bar slike evociraju uspomene na jedan deo života .
Povodom toga , i neke svoje vizije , napisao sam jednu pesmu koja mi je kao neka vrsta biblije koja me podseća na neka minula vremena.


Zemlja daleka

Stojim pod slamenim krovom u zemlji dalekoj.
I posmatram kišu koja , se sliva niz trsku.
Kako kiša sve jače i jače lije, tako sećanje moje umire.
Sećanja rana , na neke davne dane brišu kapi kiše.
U nekoj zemlji dalekoj , moj um se prazni, kao peščani sat.
A lice moje preplanulo od sunca , svaki dan sve više se suši.
Prsti mi drhte i kao da žele da dotaknu kapi kiše.
Baš kao da će ta kiša osvežiti moje isposnele ruke.
Ali i ove ruke izgubile su moć života .
Pa se bez snage i volje vraćaju ka mom stomaku.
Kiša lije sve jače i prkosi mom pogledu.
Kao da mi ne da , da gledam daleko, već me opominje.
Da moj pogled ne sme više dosezati predele daleke.
Nagnuo sam glavu, seo u stolicu od trske.
I gledao u kišu , jedini moj vidik u zemlji dalekoj.

Zamišljam sliku, kako stoji na hridima, sa licem u pravcu nemirnog mora, koje pravi velike talase , koji se preklapaju , a vetar udara u lice , udara u telo , odeća leprša kao zasatava na jarbolu. Crna svilena košulja prosto leluja u naletima vetra , a duga kosa kao žito u žitnom polju povija se u svim pravcima.

Sunce na zalasku , boji nebo u narandžasto , a ona još stoji i nepomično gleda u talase.
Ko zna gde su joj misli ili su se zaustavile na samo jedan pogled u beskraju morskog plavetnila. Vetar se igra oko nje i kao da pokušava da joj ispriča njegovu priču.

I vetrovi plaču



Što si tako tužna prijateljice moja ?

Pitaš me odakle ja to znam ?

Tugu od mene sakriti ne možeš.

Tvoju tugu doneli si mi vetrovi .

I vetrovi pričaju svoje priče .

I vetrovi plaču da li to znaš ?



Vetrovi pričaju najtužnije priče.

Ja znam jezik vetrova , ja slušam njihove priče.

Te noći , šetao sam ulicama misli.

Pretprolećno veče , bilo je ukrašeno igračkama tišine.

U daljini zaučuo sam tužnu muziku

Bila je to muzika vetrova

Ona muzika čije taktove je napisala tvoja tuga.

Te noći , vetrovi su me okružili

Onako , kao kad deca započnu svoju igru.

I dodirivali moje lice i topili ga suzama.

To su bile tvoje suze , moja prijateljice.

Osetio sam ih na svom licu.



Izađi na morski žal , izađi.

Stoji ponosno ka pučini mora

I smeši se , smeši .

Osetićeš kako ti vetrovi mrse duge kose

Kako ti raskopčavaju crnu svilenu košulju

Kako ti brišu suze.

To ti ja šaljem vetrove , da ti umiju misli.

Da ti vrate osmeh, smeši se , smeši !

pa izvolite , poslužite se ... ja volim žito sa šlagom , ponekad ga sam

napravim , a ponekad odem u poslastičaru. Ovo je jedini slatkiš , 

ako se to može reći za žito sa šlagom koji mogu da jedem. 

Žito sa šlagom



Znam, daleko si od mene

A blizu smo jedno drugom ,

Tako blizu da ni sami ne slutimo

Da smo tu , jedno uz drugo.

A koliko puta danas pomislim na tebe.

Koliko puta izađem na ulicu i gledam

Gledam u pravcu u kome živiš ,

Kao da te želim videti u tom beskraju

Ali ne uspevam, neka tama mi savlada oči



A hoćeš li mi reći kako izgledaš ?

Kakve su tvoje oči ?

Da li je tvoj osmeh , baš onakav

Onakav kakvog sanjam u svom jutarnjem snu.

I maštam o tvom dodiru o tvojim rukama.



Pomisliš li i ti na mene ?

Setiš li se da postojim ?

Da li i ti mene zamišljaš ?

Dolazim li ti u snove ?

Želiš li da i ti vidiš moje oči ?

Dotakneš moje ruke.



Setiš li se one priče , one naše priče.

Priče o ,, žitu sa šlagom,,

Boli me , jako me boli to što ne razlikujem san od jave.

Što se prepustim nekim dečačkim mislima.

Što ne umem, da zaustavim svoje umorne misli.

Nemoj mi zato zamerati.

Seti se samo ,, žita sa šlagom,,

Tu smo ti i ja tako blizu jedno drugom.

Još tri dana ona kalendarska ,.... pa zvanično ulazimo u koliko ovog meseca pomenuto proleće. Smešim se sada i gledam kroz prozor . Ovde kod mene provejava sneg. Ma da , to su one Baba Marte koje su pomešale svoje datume , pa sada pokušavaju da nam malo prave nervozu i kažu : E još će te vi zimu gledati !
Kod mene na poslu u ovoj prostoriji je hladno . Pahulje koje promiču pred mojim očima su nekako slabašne , lagane i sve da imam utisak da mogu da ih izbrojim. Pri tlu nestaju , tope se. Zemlja se ugrejala , ne prima ih u svoje naručje.
Sa ovog mesta posmatram onu rasvetanu kajsiju , na čijim granama stoje dve gugutke i ne pomeraju se iako im pahulje padaju na krila. Kao da čuvaju tu kajsiju , da joj sneg ne odume cvet.
Smešim se sada i pokušavam u hladnoj prostoriji da se ugrejem svojim mislima. Stavio sam levi dlan preko usta i nosa i onaj topli dah koji ispušta moje telo greje mi dlan. Desnom rukom kucam ove redove i prisećam se jedne pesme koju sam napisao prošlog leta i dođe mi da ovaj ispraćaj zime provedem baš u toj pesmi.

Gledam te



Gledam te svakog jutra kako spavaš kraj mene,

i ko zna šta sanjaš , sigurno neke lepe snove,

protkane čipkama i plišanim medama.

Gledam te svakog jutra kad ustajem u praskozorje,

i to tvoje prelepo rumeno lice , kao pamuk meko.

Gledam te svakog jutra srećnu u snu ,

sa kosom dugom , kako je razbacana po perjanom jastuku.

Gledam i tvoje bele duge prste , koji jastuk grle

i želim da te tako zagrlim i pribijem uza se

svu onako mekanu i zanosnu.

Ne budi anđela dok spava.

Gledam te anđele.

(kliknite na sliku , za preuzimanje u originalnoj veličini 0,8 Mb) 

Kopajući po mojim zapisima, pronašao sam ovu pesmu koju sam već davno napisao.
Sada sebe ne pronalazim u toj pesmi , ali znam da je pisana u nekoj težini u duši i da sam tada dok sam je pisao imao neku dozu čudnog adrenalina.
No to je prošlo , ali ima jedna izreka , koja kaže ,, kopaj novi bunar , ali u stari nemoj da pljuješ,,
Prijatan dan Vam želim !

Pesma o samuraju



Imate li vi , vašeg samuraja ?



Svako treba da ga ima.



I onaj koji stoji ponosito...i onaj koji se tetura kroz život.



Treba i onome ko ima sve....a nema ništa.



I ja imam svog samuraja.....tu je uvek uz mene , da me odbrani



od zla ....da mi pomogne u dobru. A znate li da i samuraji imaju srce ?



Moj samuraj ima slomljeno srce. Imao je on svoju ljubav dragu,



pisao joj svitke , ljubavnih osećanja. Želeo je uvek da je vidi.



Mislio o njoj, maštao , kako sa njom , stisnutih ruku, trče po cvetnim poljima. Kako se



ljube , na litici plave stene, kako se kupaju u bisernom jezeru, sve je to moj samuraj imao



u mislima svojim.



Ali moj samuraj , nije to dočekao, slomljenoga srca , sada stoji uspravno. Pogleda tužnog



u neku tačku života. Njegove drage nema, otišla je drugom...ko joj piše neke lepše svitke.



Imate li i vi vašeg samuraja ? Da li je i on tužan ?