San u javi

Izgubljena ljubav

moja poezija — Autor vladica @ 12:42

Sunce mi je jutros otvorilo oči
Ne mogu da spavam kratke su mi noći.
Misli moje sada vraćaju mi snove
Rađaju u meni neke rane nove.
Samo kad se setim , onog lepog lika
Što mi dušu uze , ta ljubav velika
Pomislim u trenu da sve to je kazna
I da život daje obećanja prazna
Kada sam tebe ludo zavoleo
I nikad te nisam ni u snu preboleo.
Pogledom u prazno tražim tvoje oči
Bez duše mi teško , srce će da iskoči.
Sećaš li se onog vrlo čudnog dana
Kada tebe tada dopratih do stana.
Ruku si mi dala , zagrlila strasno
Ni slutio nisam da već bilo je kasno.
Da više se nikad mi nećemo videti
I prestati jedno drugom se svideti.
Ne ja za tvoju ljubav ne želim da molim
I više i ne znam da li te ja volim.
Il' mi samo misli mojim mozgom lete
Sećanjem o tebi ti blistavi cvete.
Prolaze sad dani , postaješ daleko
Ja znam da sada o tebi brine neko.
Kad ja nisam znao da ti ruku pružim
Da naša dva srca tada udružim
Neka ti je srećno gde god da si sada
Znaš da tuga uvek sa mnom vlada.
Šta će tebi čovek tako bledog lika
Ugasla je naša ljubav velika.
Pročitaj i baci ove reči moje.
Znam da imaš sada ti stavove svoje.
Prezir prema meni što otidoh tada
Bez zbogom bez reči , tako iznenada.
Zato sada bez duše, ja jutrima lutam
Svoje misli ne mogu da sputam.
Oprosti mi Bože , ne želim da pati.
Ni od tebe tražim da se meni vrati.
Ponizno ja molim tebe baš sada
Nek je sreća prati kao i nekada.

 


Leptir

moja poezija — Autor vladica @ 12:45

 Leptir

Kada bih bio neki leptir
Da nečujno jezdim prostranstvima tvojim
I da na tren proletim pored tvoje bašte
U kojoj tvoje ruke, ruže miluju
Sletim na ružu i kupam se u njenom mirisu
Pa da odletim na onaj drugi cvet
Sa koga je pogled na lice tvoje najdivniji.

Da sam samo leptir i da mogu da proletim pored kose tvoje
I na tren se upletem u uvojke
Da li bi me tada rukom odgurnula?
Ili ti let leptira očima prija?

Kad bi bio leptir šareni
I kad bih mogao na dlan da ti sletim
Da li bi se radovala šarenim krilima mojim?
Da li bi me u kose svoje stavila?

Da sam leptir maleni
Iako znam da život leptira kratak je
Ja bih pristao i na minute tog kratkog života
Samo da jos jednom ugledam te.

 

(kliknite na sliku za download - PowerPoint prezentacija, 0,35 MB)

 

 

 


Zašto patiš ?

moja poezija — Autor vladica @ 11:41

Kao što napisah, ne volim ponedeljak. Već je podne , a ja sam već istrošen za ovaj dan !

 Zašto patiš ?

Zašto toliko patiš dušo moja ?
I da li je patnja tvoja sudbina ?
A kad pomislim na tvoje nasmejano lice.
Koje ugledah jednog martovskog dana.
U nepreglednoj masi ljudskih lica.

Setim se tvojih radosnih očiju .
Onih istih koje sada plaču .
Istih očiju koje sada ne mogu videti.
I obrisati im suze svojim dlanom.
I svoj obraz staviti uz tvoje lice.

Gledam u peščani sat svoga života.
Ali ne mogu zaustaviti bar neko zrno peska.
Da pokušam da uspavam vreme .
I zaustavim tvoje suze.
Jedinu tužnu reku ovog sveta.

I dao bih ovo malo svog preostalog života
Da ti mogu izbrisati vreme tuge.
I da tvoje suze budu samo radosnice.
Ali ne mogu , nemam snage.
Da pobedim tvoju bol.

Tako jaku , tako snažnu.
Da joj nikako ne mogu prići.
Tvoju bol, jaču od svih uragana,
Tvoju bol, koja meni čini bol.
I lomi me kao što se talasi lome o sive stene
Mog nemoćnog života.

 

 


Danas tebi ovu pesmu pišem

moja poezija — Autor vladica @ 12:24

Danas je 1. Mart, napokon ostavismo iza sebe tužni Februar.

Pesma koju danas postavljam, je u skladu sa mojim raspoloženjem.

Napisana je pre samo jednog sata i premijerno, je prvo postavljam ovde.

Uživajte u Martu, on je jako nežan ...

 

Danas tebi ovu pesmu pišem

 

Danas tebi ovu pesmu pišem

Baš tebi, ti koja je čitaš 

I dok smišljam reči ove pesme

Ja ti se neumorno smešim ...



Da, baš ti želim reći

Kako je jedan soko preleto

I kako se jedan mali pas umiljava

A ja se i dalje smešim...



Mart, je pomalo mesec tuge

Ali nemoj se tugom igrati

Već se i ti samo malo osmehni

Ovom suncu što ti zrake pruža



Ostavi onaj tužni izraz lica u zimski ormar

I pokri ga mirisom lavande

Neka ostane tu do naredne zime

Za neke tužne zimske dane.



A ja danas tebi ovu pesmu pišem

Da ti pošaljem pregršt lepih misli

Da ti poklonim tek probuđeni cvet

I samo izmamim jedan mali osmeh.



Otvori zato novi prozor života

Ugledaćeš neke nove slike

Uramnjene , ramovima misli

Onih misli, koji ti sad izazivaju osmeh.



Povodom ove pesme napravio sam i upakovao je u pps.

 

(kliknite na sliku za download - PowerPoint prezentacija, 1,4 MB)  


eh, moj prijatelju...

moja poezija — Autor vladica @ 10:59

Ova subota mi je započela nekako nežno, pomalo setno, jer su mi u glavi osvanule misli o nekom prijatelju koji mi je jako puno značio u životu, ali valjda se dešava to da ni ptice iz istog jata ne lete uvek zajedno. I ovog jutra sam srećan, a tužan. Srećan što mi se sunce raduje, a tužan, što znam da sam prekinuo jedno prijateljstvo i znam da ga više ne mogu povratiti, jer je sve dalje od moga bića.

Juče sam @biljani , obećao da ću da postavim pps o prijatelju, a danas se sve to kao namestilo, da li možda sugestivo, zaista ne znam, da baš pišem o ovome.

I sada me ubija muzika pevačice Katie Melua, ali ako neka ubija... ja se iz ovakve muzike uzdižem i sakupljam energiju.

A pesma koja bi trebala da prati ovo moje, već završeno prijateljstvo bi trebala da izgleda ovako :

Prazni putevi

I još prolazim tuda gde zajedno nekada hodasmo ti i ja.
Pogled mi je sada prazan, ali sećanje ne bledi.
Još osećam miris tvoj, kada te onog dana zagrlih.
I još osećam dodir tvoje ruke koja me dotakla.
A vreme prolazi i neznam gde sada da gledam.
Da li u onaj put kojim smo tragove ostavili.
Ili u nebo plavo na kome oblaci pišu tvoje ime.

Sve je tako tužno, tužni su putevi naši.
Što se tako najednom razdvojiše u noći.
I lutaju sada u pejzažima samoće.
Odbačeni jedan od drugog, ti prazni putevi naši.
Čekaju naše korake, koji neće tuda proći.
U beskraju nade, tuga nalazi naše puteve.
Da li i ti tuguješ za putevima našim?
I pomisliš li da smo mogli tuda zajedno ići?
Ili ti ponos tvoj misli ove obara.
A u dubini tvoga mozga, sada jedan deo tebe plače.
I pati, za ovim našim praznim putevima.

I sada ću vam postaviti ovde pps, koji govori o prijateljstvu. Pps, nije moj, ali sam tekst prepravio i prilagodio svom razmišljanju. Imajte prijatan dan.

http://www.sendspace.com/file/r5pzd6

 


Jednog dana kad padne poslednji sneg!

moja poezija — Autor vladica @ 12:27

Nedelja je dan predviđen za odmor. Ma ko to kaže, baš bih vole da znam odakle taj zaključak?
Probudio sam se danas u 7 sati , a tako sam želeo da odmorim dugo, duže, najduže...

Probudilo me je belilo u sobi. Sva je soba bila tako svetla, kao da sam spavao na nekom

blještavom neonskom svetlu koje podseća na trgovinske centre čiji su plafoni prosto pretvoreni  u neonsko svetlo.

Ali , da sad ne fantaziram, ta svetlost u hladnoj sobi dolazila je od spolja , napolju je bilo tako belo od snega koji je vejao svu noć, a vetar koji je svu noć duvao, pravio je mle kupice snežnih nanosa.

E sad , ja bih želeo da ovo bude poslednji sneg ove zime , ali ide Mart , koji će nam još koji put poslati pahulje sa neba , koliko da nam pokaže svoj poslednji ples pred proleće.

Slika koja postavljam je baš iz mog dvorišta , bašte u kojoj su visibabe zatpane snežnim nanosom.

A ova pesma , je za onaj prvi sneg... ali neka je.

Jednog dana kad padne prvi sneg

Jednog dana kad padne prvi sneg
Ja ću biti jedna pahulja.
Ti ćeš svojim lepim dugim prstima.
Uzeti sneg sa grane magnolije i staviti ga na dlan.
I nećeš ni znati da sam ti ja na dlanu.
A ta pahulja će se istopiti na rukama tvojim.

I neka se istopi, pahulje ne traju dugo.
Kao što naša ljubav beše kratka.
Jedino što ostade to je taj trag u životu.
I taj trag se nika izbrisati ne može.
A pahulja ta samo ti jednom u životu.
Na tvoj dlan padne.
I samo je tada možeš držati u ruci.
Samo tada , samo jedan tren.

A kad ti se pahulja ta , na ruci istopi.
Zazvoneće zvona, Saborne crkve.
I setićeš se mene , kad ugledaš voštane sveće.
I plakati, plakati za mnom.
A niko tada neće znati zašto suze pustaš.
Samo ti, samo ti .
I poljubićeš sveću.
I moliti se Bogu za mene , kao što se
Moljeh i ja svo vreme za tebe.

Suze tvoje i suze koje roni sveća ,
Stapaće se zajedno u pesku
I pričaće priču iz našeg života.
Ne ispričanu priču, ne dovršene reči.
Prekinutu , ni za šta , ni zbog čega.
Pogledaćeš u nebo i tražiti istu pahulju.
Onu koja ti se istopila na ruci.
A pahulja ta samo ti jednom u životu.
Na tvoj dlan padne.
I samo je tada možeš držati u ruci.
Samo tada , samo jedan tren.


Ne...

moja poezija — Autor vladica @ 14:55

Pa , rešio sam da malo ofarbam ovaj moj tužni blog , da mu postavim neke boje , koje će neke moje tekstove i pesme , bar malo ublažiti. Nekako , kada sam prvi put izabrao ono požutelo lišće , delovalo mi je da to ide u skladu sa mojim razmišljanjima, ali bolje je malo izaći iz tih sumornih boja.

Ne

Ne, nemoj mi reći da Dunav ljubi more , tamo na raskršću sveta.
Kad Dunav , gledah onog dana u očima tvojim.
I nemoj mi reći da je sunce neka planeta koja sutra odlazi,
Kad je sunce onog dana milovalo lice tvoje.
I opet ti kažem da zvezde na nebu nisu daleko.
I da ih tvoja ruka dodirnuti može , samo ako je pružiš njima.
I kad mrak padne, u tvom velikom gradu.
Pogledaj na nebu , zvezde ti poruku pišu , samo je pročitati trebaš.
I nemoj misliti da te reči ne postoje , već su one reči iz jave.
A sutradan , kad jutro osvane i kad nebo bude u boji plavoj
Ti pogledaj onaj oblak , daleko , daleko, koji na jug odlazi.
I mahni mu rukama svojim nežnim i pošalji ga na put ka zvezdama.
Da im pošalje pismo tvoje koje zvezdama pišeš.
I sa neba će u naručje tvoje pasti cvet , koji zalivati trebaš.
Cvet koji će se radovati lepom tvom licu, i milovati te mirisom svojim.
I nemoj reći da svet nade ne postoji , on je tu u mislima tvojim.

 


Jednom

moja poezija — Autor vladica @ 16:09

Današnji dan počeo je jako lepo , ali se malo više zamutio od nekih vesti koje su mi ga baš upropastile. Vesti nisu bile vezane za mene , već za druge ljude , ali pošto su mi ti ljudi bliski , srce nije kamen pa mora da odreaguje. Današnja pesma datira iz vremena maja prošle godine i sada kada je čitam , poželim da je nikada nisam napisao , ali ostaće ipak zabeležena i obeležiti jedan deo mog života.

 

Jednom



Jednom kada ugledam zvezdu plave boje na nebu.

I kad me u noći pozove onaj glas nebeski.

Ja ću samo tebi odmahnuti draga moja

Onako nežno i tiho, sa mojim pitomim pogledom.

I ako ugledaš jednu moju suzu.

Znaj da je sav moj život stao u nju.

I da si ti ta suza , suza moga života.



I nemoj žaliti za mnom, i nemoj tugovati.

Jer ne tuguje se za ovakvim čovekom setne duše.

I nemoj , molim te pustiti suzu.

Ne puštaju se suze za ljude proste duše.

Budi jaka , kao da me nikad nisi znala

Samo te jedno molim , da čuvaš pesme moje.

Jer one su pesme tvoje.

I znaj da su pisane dušom , koju sam ti darivao.

Čovek se samo jednom rađa i poklanja srce i telo.

Ne draga , ja ti poklanjam dušu koja ti pesme piše.

Pesme koje te čekaju celog života mog.



I nemoj tugovati za mnom, već srećna budi.

Onakva kakvu te poznajem.

Sa osmehom i bisernim zubima

Sa pogledom , najpitomije srne.

Sa prelepim licem koje ugledah.

Licem koje nosim u mislima svojim.

I budi mi srećna u životu svom, jer to je sreća moja.

Dragi anđele moj, nemoj žaliti za mnom.

 


Sjaj u očima

moja poezija — Autor vladica @ 12:26

I kad sada preturam po pesmama , svaka od njih stvara mi neki čudni osmeh na licu. 


Sjaj u očima

Da li se gasi sjaj u očima našim ?
Da li tvoje oko više sija ?
Ne vidim ga, daleko je od mog oka.
I sve dalje i dalje, kao da naše oči beže.
Kao da je sjaj, koji u njima beše , izgoreo.

Više se ne sećam tvojih očiju.
I tvoj lik polako izlazi iz mog mozga.
Možda te nekada sretnem u tvom velikom gradu.
Možda jednom prođemo istom stazom života.
I naše se oči tada ugledaju.

Ne, prepoznati se one neće, znaj zato što u njima neće sjaja biti.
Onog istog sjaja u očima, na obali Dunava, gde se upoznaše.
E taj sjaj u očima našim, baš on se ugasio.
I kao da je šibica , koja ga je nekada zapalila.
Potonula u Dunav, pokvasila se i zauvek ostala na dnu.

Da li ćeš me tada u onoj nepreglednoj masi ljudi prepoznati ?
Da li ću i ja tebe ugledati, kao što te ugledah onog dana.
Na onoj našoj stanici života.
Na onoj stanici prvog našeg sastanka.
Sastanka , koji ostade samo sećanje.

A kada jednom mladi bagrem postane starac.
I kad njegov miris izgubi svežinu.
Tada će sećanje naše izbledeti.
I u mozgu tvome i mome , mi nećemo biti.
Kao san , koji se zaboravi posle buđenja.

 

 


Plavi cvet

moja poezija — Autor vladica @ 14:31

Pesma je nastala, u Aprilu kad je sve bilo uveliko zeleno i kada je poljem cvetalo plavo cveće. Napisana je jednoj drugarici, koja je i danas veliko moje osveženje, kad god se negde susretnemo.

I da ne zaboravim, postavio sam slike, one šarene slike u punoj veličini, da vam vaše oči još malo uživaju u njihovim bojama.

 

 Plavi cvet

Ne poznajem te, ne znam ništa o tebi,
Samo znam tvoje ime.
Ni ti mene ne poznaješ i nikad me srela nisi.
Da, samo jednom i tada me u oči gledala.
I tada i jedini put u ovom životu,
Kao da sam te znao iz nekih svojih priča.
Kao da sam onaj cvet za tebe ubrao.
Onaj cvet, koji si jednom u svom snu dobila.
Taj cvet sam ti ja darivao.
Sećaš li se toga sna ili se svi lepi snovi, zaborave.
Ja svoje snove pamtim, ja ih beležim.
Moji snovi su kao neka krivudava reka,
Reka plave boje.
Moji snovi su plave boje.
I cvet koji sam ti darivao u snu, bio je plav.
Voliš li cvetove plave?
Ako voliš, ja ću ih ponovo ubrati za tebe.
I darivati ih u nekom novom snu.
Staviti ti cvet, na tvoj perjani jastuk.
I tvoje snove obojiti u plavo.
A znam, da ćeš uživati u takvom snu.
Nekada su snovi lepši od jave.
Java, često pokvari snove.
Zato sanjaj, sanjaj lepe snove
I neka ti u njima cveće stalno na jastuku stoji.
Baš onakvo cveće koje sam darivao.

 



«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12  Sledeći»

Powered by blog.rs