San u javi

Da te imam

Da te imam ko što nemam ,
Ja bih zbog tebe onu zvedu dotakao,
Onu što gledasmo je u snovima svojim.
Sećaš li te plave zvezde ?
Ne zaboravi je nikad.
Ni tada kada mene zaboraviš.
Ni kad od mene ne ostane ni prašina.
Ni onaj trag u travi koji zajedno pravismo.

Da te imam ko što nemam,
Ja bih ti milovao snove.
I ubrao cvetove za venac od cvetova.
I njime bih ti okitio kosu.
Ono cveće što samo za tebe raste.
Što gledasmo ga na proplanku onom.
Ne zaboravi ni te cvetove.
Ni tada kada mene zaboraviš.
Ni kad od mene ne ostane ni prašina
Ni onaj trag na keju koji zajedno pravismo.

Da te imam ko što nemam,
Ja bih ti dao svoje srce na dlan.
Onako kako ga nijednoj darivao nisam.
Da te voli kako ono voleti ume.
Da svaka kap koja njime protiče.
Ispisuje mojim krvotokom tvoje ime.
Ne zaboravi to nikad.
Ni tada kada mene zaboraviš.
Ni kad od mene ne ostane ni prašina.
Ni onaj trag u travi koji zajedno pravismo.

Trend nespavanja me prati poslednje dve godine. U proseku spavam najduže pet sati , pa i kad je nedelja , ja ne umem da se odmorim, već kao neki zombi uspravljam svoj trup u sedeći položaj i ako je jako rano.
Noćas sam legao da spavam uobičajeno posle dva , ali mi kroz glavu prostruja neka misao , toliko nevažna da nisam mogao da je se oslobodim, nešto kao kad vam dosađuje pijan čovek i beskonačno se ponavlja.
Svetlo je bilo ugašeno , moja women je uveliko plela čipke u svojim snovima , a ja sam u mračnoj sobi ležao otvorenih očiju i samo je falilo da mašem rukama , da bih mogao da oteram misli , kao kad odterujem muve.
Posle destak minuta mučenja u borbi mojih pozitivnih i svojih negativnih misli odlučio sam da prekinem taj ,,fajt ,, i da ustanem.
Ustao sam , seo u dvosed , uključio tv , koji je samo služio da menja sijalicu , smanjio mu ton do nule , da mi ne igra po živcima neko ko u tri po ponoći reprizira program.
Tako sam ostao nekih pola sata , gledajući u pravcu svetlosti , kao neki noćni leptir , koji se ovog puta neće upecati na svetlost ekrana.
Par puta sam uzdahnuo, valjda zbog nekog premora koji me je stigao , a juri me od prošle godine.
Oko četiri , ispružio sam se i počeo da tonem u zemlju snova. Pre sedam ujutru , probudio sam se i pakosno ugasio alarm na mobilnom kako ne bi svirao svoju jutarnju liturgiju buđenja moje ličnosti.
Ustavši , seo sam za kompjuter i napisao pesmu koju postavljam danas.
Pa saznao sam da i posle samo tri sata spavanja može nastati pesma.
Prijatan dan Vam želim !

Neznanoj devojci

Ko si ti neznana devojko ?

Da li postojiš u ovom svetu tajni , u svetu besanih noći ?

Vidim te tu negde u nekom virtuelnom svetu.

Prođem istom ulicom nepreglednih zamišljenih sokaka.

Na tren zasatanem, pogledam tvoje reči .

I kao neki neumorni putnik , nastavim onim praznim bulevarima mašte.

Ne znam šta mi želiš reći i iz koje priče ti dolaziš

Ali noćas si mi otvorila snove , dotakla moje misli.



Pa ipak, ja sada baš tebi i o tebi ove stihove pišem.

Kao da te poznajem , dugo , a tako jadno malo vremena.

Da , ove napisane reči ipak postoje .

I one jesu napisane samo tebi .

Znam reći ćeš , sve je ovo samo san neki.

I pokušaćeš da okreneš glavu na drugu stranu.



Snom svojim ćeš prekriti ove reči.

Zaboravićeš jednom svog virtuelnog pesnika.

Koji ti ove stihove stvara.

Ali upamtićeš , da ti neko pesme piše.

Neko , neznan, neko ko postoji samo u nekoj čudnoj priči.

Na talasima , beskrajnih misli.

Pesmu koju postavljam sam napisao juče i napisana je u nekim

mojim trenutcima kad mi je mozak lutao po nekim predelima

i nije mogao da se obuzda i ne pogleda u prošlost.

Da napišem pesmu ne treba mi inspiracija , ali ih obično

pišem onda kada sam pritisnut svom silom ovog kosmosa.  

Još jedan dan

I ovaj dan ispunjen bregovima misli odlazi
Ne želim ga više ni po čemu pamtiti
Čak ni kao prost broj svog životnog kalendara
Pogled mi je jako mutan
Nema ni suze da opere moje oči.
Istekla je ta reka suza isplakanih
Isplakanih za tebe .
Možda sam te jako želeo
Možda je moja ljubav poput sveće koja izgori
I pusta kapi vrelog voska koji peče ruke.

Ipak ti si otišla
Nasmejana , kao da mi želiš poručiti da sam ja toj koji gubi.
Uspela si da se otrgneš od mene
Baš istog , ovakvog kišovitog dana.
Smejući mi se u lice.

Odnela si sa sobom sve moje suze.
I prosula ih u neku provaliju ostavljenih.
A imaš li ti uopšte dušu
Ili se poigravaš tuđim dušama
Kao nekom dečijom loptom
Koju neki trn probuši i vreme uništi.

Neka !
Uživaj u svojim pobedama .
I nakon ovog poraza ja živim
Doduše zgažen , kao onaj cvet u gori
Ali tim cvetom sam te darivao
Samo si se nasmešila i otišla
Onog kišovitog dana
Izgubila se tvoja senka
Iza zavese kišnih kapi.

Evo i jednog pps-a sa prirodom, Pinokio je tražila prirodu, a tuzna zelena slova.

Urađen je na brzinu ...

(kliknite na sliku za download - Power Point prezentacija, 2,0 MB)  

Kažeš mi ne volim te više

Kažeš mi ne volim te više , i da to ja negde već pišem.
A znaš li dušo moja , da si mašta moja.
I da te svako jutro prenosim iz sna u javu.
Baš onako , kako zora sunce ljubi.
Onako kako se noć raduje mesecu.
O da li znaš da te volim jako ?
Da te volim beskonačnim prostarnstvom mozga.
Da te volim , da tako ponizno klečim pred tobom.
I darujem ti cvet srca moga.

I ne veruj što svakome kažem.
Jer svaka reč moja brani ono što mi je u srcu.
A u srcu mome samo ti si , i tu je tebi mesto.
Da te u njemu čuvam i mislim na tebe.
Da te volim onako kako drugi ne umeju.
Da te želim jako , jačinom granita.
Da te volim, volim, volim.

Dok ove redove , iz srca moga ti pišem.
Ja te volim sve jače i jače.
I znaj da ponekad moje srce zaplače.
Za tobom dušo moja.
I svaka kap krvi koja u meni struju.
Miluje tu večnu ljubav.

Zato pogledaj u nebo ove noći.
I videćeš na nebu zvezde što trepere.
I rastaču se i prave srca znak.
Samo za tebe dušo, zvezde srce crtaju.
I moje srce samo tebi daruju.
Ispisavši reči na nebu.
Da te volim, volim , volim.

Pesma je nastala kao posledica razmišljanja , dali da svoj život nastavim u stranoj zemlji ili tu gde jesam. Puno vremena je prošlo i kao rezultat te neodlučnosti , nastala je ova pesma. No, svako u životu ima svoje raskršće , i samo hrabar korak može ga odvesti u život kojim se teži. Za mene , je miran život idealan život.

Raskršće

Na raskršću nekog tajnovitog puta , nadvio se život moj.
Pokušavam da pronađem pravac kojim treba ići.
I u toj želji stojim na raskrsnici ovoj ceo život svoj.
Pogledam uvek svaki pravac i kao da ću krenuti , ali tu ostajem.
I stojim ovde , godinama, neodlučan i sav pomućen.
Koji pravac je moj , a koji me vodi u ponor.
I tako u beskraju, svojih razmišljanja, ja stojim tu.
Stojim, starim i svakog dana sve manje nade da krenem.
Možda ću na ovom raskršću ostati zauvek .
Možda me jednom u svitanje , kada nebo pocrveni ,
Natera sila neka , da krenem.
Krenem pravcem bez povratka , u svitanje crvenog dana.

Na kraju, postavljam pps sa moje jučerašnje priče.

(kliknite na sliku za download - PowerPoint prezentacija, 1,3 MB)  

Danas samo ćutim , i ni reči ne progovaram.
Povremeno uzdahnem, onako duboko
Pa okrenem glavu , prema tamnom uglu moje sobe.
I zatvaram svoj pogled u tami.

Danas mi tama treba, svetlost mi danas smeta.
Sklopljene usne moje , sada ćute.
A ja danas usne svoje zatvorene držim.
I pričam , zatvorenih usana.

Pitaju me , a zašto ja danas ćutim.
Sležem ramenom i ne znam , ne znam zašto.
Da li zbog nje i njenih zelenih očiju.
Ili se samo vasiona poigrava mislima mojim.

Eh , kada bi ona znala da su moje reči danas mrtve.
I da ću je noćas opet sanjati .
Možda bi me naterala da progovorim.
Možda bi rekla da zauvek ćutim.

Danas samo ćutim , i ni reči ne progovaram.
Danas su moje misli umrle.
U ovom sumornom aprilskom danu.
Ja u tami tražim spas.