Strepnja
Ruku pružam tamo u tom pravcu, samo meni znanom.
Ali ruka moja ne doseže u te daleke moje misli.
Pomislim, opet ću pokušati da dotaknem tamo.
Da osetim ponovo nadu, sa strepnjom u sebi.
I opet odustajem, nemam ti ja hrabrosti.
Kao poraraženi vojnik neke čudne vojske.
Pognute glave sa pogledom ka zemlji.
Odustajem, odustajem, po ko zna koji put.
Vraćam se u svoje jezgro, u svoju stvarnost.
Radio svira, neke stare pesme.
U kaminu iskre igraju svoj zvezdani ples.
Vatra iz kamina osvetljava mi sobu.
Misli mi lutaju, prostranstvom mašte.
Tu, tu je moje mesto u zemlji snova.
Rukom prekrivam čelo svoje
I krijem oči od svetlosti vatre.
Sigurnost tražim u prostoru tamne sobe.
Uz zvuke neke stare pesme .
U kojoj zvuk gitare dodiruje dušu.
7 Komentari |
0 Trekbekovi
"Kao poraraženi vojnik neke čudne vojske. Pognute glave sa pogledom ka zemlji. Odustajem, odustajem, po ko zna koji put.
Vraćam se u svoje jezgro, u svoju stvarnost".
Eh, ta stvarnost... stvarno ume da stvara nama smrtnicima probleme... ali stvarnost moramo da prihvatimo onakva kakve jeste i da se borimo protiv nje ali i za nju! Prelepa je pesma...
Autor andrijana — 01 Okt 2008, 13:44
Vise volim tvoje pesme da citam na onom drugom mestu, nekako mi je lepse...
Autor shadow — 01 Okt 2008, 15:53
andrijana, eh da stvarnost je to ... nekad lepa nekad ružna ali vredi je imati, hvala
shadow, jeste ono mesto je čisto, ne zaraženo klicama dvostrukih ličnosti.
Autor vladica — 01 Okt 2008, 16:50
mogu misli doći, umjeto ruke, one put nađu, dopru, odškrinu vrata.
Autor donna — 01 Okt 2008, 17:15
Divno. Tužno.
Autor sonatica — 01 Okt 2008, 18:02
i tako živimo, uz večito preplitanje stvarnosti i mašte...
Autor kaleidoskop — 01 Okt 2008, 21:45
Vladice, sad bih ja najradje opsovala na ovu tvoju pesmu. Ne zato sto je losa nego zato sto uz sve to u stvarnosti svi kazemo .....bas to!
Autor casper — 01 Okt 2008, 22:17