San u javi

Danas ti pišem ovu pesmu bez imena

Nikada ti nisam napisao takvu pesmu.

Možda nisam imao prilike

Možda sam jednostavno ostao bez reči.

Ja, onaj koji uvek imam nešto da kažem

Danas dok ti pišem ovu pesmu bez imena

Imam ti puno toga reći, ali ne mogu!

Kao da je mojim mozgom prošao ,,vetar lutalica,,

I pokupio, ukrao sve moje misli, sve moje reči.

Zato je ova pesma prazna

U njoj se ne pokazuje ljubav

Već se sakrila negde duboko u meni

Sakrila kao da ne želi da i nju ,,vetar lutalica,, ukrade.

Na nekom skrovitom mestu, samo tebi znanom.

Dok pišem ovu pesmu o skrivenoj ljubavi

Ja ti samo želim reći, da je ona tu sigurna

Sačuvana od razbojnika života

Od kradljivaca ljubavi

Od vremena minulih, vremena dolazećih!

Tu negde u rasponu prekinutih misli

U pogledima bez gledanja.

U pocepanim stranicama kalendara

Jednom kad se probudiš, nekog jesenjeg jutra

I kad sa tvoga lica otreseš kapljice zaboravljenih snova

Kad prvu jutarnju kafu podeliš sa anđelima

Popiješ prvi gutljaj istine novoga dana

Ti se nekako primiri i stopi sa minutima jesenje elegije.

Onda uputi jedan tajni osmeh onom listu što lelujavo pada sa bresta

Tom listu koji ti je krasio proleće, leto i jesen ranu.

Istom onom kome si se radovala dok je još pupoljak bio

Pa se pretvorio u mladu zelenu nadu

A kad su ga kišne kapi dobovale

On ti je slao svetlucave odsjaje, šarajući po tvojim očima i licem.

Ispisujući na tvom licu neke poruke tebi znane

U leto kada je tvoj list bio one jake zelene boje,

Davao ti je sigurnost i u tebi stvarao snagu budućih vremena.

A jeseni ove, tog jutra, kad lelujavo je otpao sa grane.

Spusti se svojim mekim korakom u svoj vrt ponosni.

I uzmi list tvoj, uzmi i ostavi u herbarijum nade,

Za neka nova srećna vremena.

Pitaće te možda neko dal' me poznaješ?

Pitaće te odakle sam i kako se zovem?

Imam li svoj dom, koliko godina imam?

Da li sam završio škole ili sam neka danguba?

Imam li svoju veru i odakle ti samnom?

Ti se samo počni čuditi.

Reci, pa ja ovog prvi put vidim u životu.

To je neki beskućnik života svoga.

Neko ko nema ni Boga.

Pa zar ne vidiš da ima sto godina života

A sigurna sam da nema ni ime

Jer takve niko ne krštava.

Reci, to je neki prosjak, što se ljudima unosi u lice.

Što se pretvara da poznaje ljude

Tako ti se učinilo i da poznaje mene.

Reci ponovo reci,

Prvi put ga u životu vidim.

I pođi svojim putem 

A ja ću se praviti da sve je tako

I onaj što te je pitao ko sam ja?

Baciće mi novčić u noge.

Ja ću se sagnuti, uzeti ga i reći.

Hvala gospodine što udeliste ovom prosjaku ljubavi.

Sada ću ti napisati jednu pesmu.

Posvetiću je naravno tebi

I svi koji je pročitaju

Pomisliće da ja baš za njih pisana

Da je pisana samo tebi.

Napisaću ti samo tri reči

Most, reka, livada

I svi će znati šta sam mislio,

A samo ti ćeš znati.

I znam da ćeš se samo zagonetno smeškati.

I ja ću se smeškati

Praviću se da ne primećujem

Kad mi ti upućenim pogledom pokazuješ

Most, reku, livadu

A ti ćeš se i tada smešti na moje blentavo ponašanje.

Hteo sam da ti napišem jednu pesmu

Kako zajedno prelazimo reku

Kako mostom hodaju naša dva bića

Kako trčim livaodom da ti uberem cvet.

Hteo sam da ti napišem, ali moje misli

Kruže kao neki satelit oko mozga mojega

Uz sećanje jedno

Na most, reku i livadu.

Nekada čovek ne zna kojim putem hoda

Nekada su mu oči u hodu zatvorene.

I nema nikog pored sebe da ga samo uštine

I da se na tren oči otvore i ugledaju život.

A šta je život kad hodiš mrakom

Kad udaraš telom o zidove života

Kao što brod pred potonuće u stene udara.

Bez svetionika, koji je zaboravio da zasvetli.

Prazni koraci, nečujni i nevidljivi

Niko ih ne premićuje, niko im se ne pomera

Kao da ne postoje, kao da duh korača

U noći bez zvezda i bez svanuća.

Licem bez bola, u dolini zaboravljenih misli

Sa pruženim rukama koje niko ne vidi

Izgovorenih reči koje niko ne čuje

Sa otkucajem srca, tamo nekog nečujnog života. 

A kako je sve moglo, a ništa nije moglo.

Kad jednom meni dođe kraj,

Voleo bih da mogu da biram.

Voleo bih da se to desi u mom snu.

Tamo je sve i počelo,

Tamo imam sagrađen svoj dom

Tamo je meni najlepše

I kad odlazim voleo bih da vidim one oči.

I da tada zaklopim svoje

I odem srećan sa osmehom na licu.

Bez uzdaha, bez sumornih svanuća

Bez i jedne želje u mojoj glavi.

Eh kad bih mogao da biram

Ja bi takav kraj želeo.

I ne znam šta ostaje iza mene,

Samo bih želo da sreća ostane tamo

Da se srećom kite ljudi koji ostaju

A kad bih mogao,

ostavio bih za njih svu sreću koju imam

Iako smo sreća i ja bili u ratu.

Kad jednom meni dođe kraj,

Obećaj mi,.... nemoj mi ništa obećati.