San u javi

Igra misli 

Hajde da se danas igramo mislima
Da ja mislim na tebe , ali bar malo i ti na mene.
I da nam se u toj igri , misli susretnu
Dodirnu , pomiluju , zagrle , zaplešu.

Hajde da bar malo obojimo naše misli
Znaš onim lepim bojama iz prirode
I misli se mogu bojiti , znaš li to ?
Tada postaju lepše , jasnije , iskrenije.

Hajde da te bar malo dotaknem u mislima
Da ti provučem prste kroz tvoju kosu
Ne znam koliko želiš taj dodir ?
Ali i mislima te mogu dotaći.

Hajde da uvežemo u čvor naše misli.
Da nam se ne zagube , zalutaju
Misli koje su spojene su sigurnije , jače
Ne čekaj dotakni me u mislima , ja te očekujem.

To si ti

Ona zvezda na nebu što najlepše sija u mraku,
Onaj prelepi planinski cvet koji je Bog stvorio,
Onaj potok što žubori , sa kristalnom vodom,
Onaj dragi kamen iskopan sa dna zemlje,
Ona duga na nebu, prelepih boja,
Onaj anđepski vodopad , najlepši na svetu,
Ono narandžasto sunce na nebu, što sija,
Onaj topli vetar što najlepše miluje lice,
Onaj mesec prelepi na nebu što osvetljava pute,
Onaj najlepši biser u moru iz najvećih dubina,
Onaj san koji sanjam danima ,
Onaj prelepi lik koji ugledah u svom životu,
Ono, sve što nabrojah , sve to si ti.

Proplanak sreće

Na nekom proplanku , na ovoj planeti , živi neki divan svet.
I taj svet satkan je od safira i ćilibara sreće.
Pokušavam da uđem u taj svet, ali mi kažu ti nisi za ovde.
Ti pripadaš onom svetu , gde ostaju oni koji nisu voljeni.
Ti pripadaš svetu koji nikada ne može ući u ovaj svet.
Svet od safira i ćilibara sreće , tebe ne želi.
Stajao sam pognute glave , tužnoga lica i gledao
Gledao te proplanke sreće koji mi nisu pripadali.
I kako je prolazilo vreme u tim večnim pogledima,
Ja sam slivao niz obraze suze od krvi satkane.

Nemoj plakati reče žena ta , zbog koje suze ronim,
Nemoj plakati jer tvoje suze nisu vredne.
Nemoj stajati pred ovim proplankom sreće.
Tvoja sreća ne stanuje ovde, ti je ovde nećeš naći.

Okrenuo sam se i tihim hodom, otišao u noć
Pognute glave , i tužnoga lica , sav u suzama
I znao sam da tamo ne pripadam, ali hteo sam da je vidim.
Da joj samo jednom pogledam u oči i kažem joj stih života.
Ali ona nije htela da ga čuje i sada ja savijam glavu ka zemlji.
Tiho koračam u svetu tame , bez nade za proplankom sreće.

Danas u nedelju

Danas u Nedelju, ovog Božijeg dana,
ja mislim na tebe, mislim i nadam ti se
nadam se da ćeš me ponovo posetiti u snovima
i pružiti ruke , da te dotaknem samo , makar
makar taj san trajao tako kratko, samo tren.

Jer taj tren čini život moj, taj tren,
to je tren mog života koga čekam tako dugo.
Možda nisam ni primetio, ali ostareh čekajući
taj san, jer svako nešto u životu čeka.
A ja samo taj jedan jedini san, jedan tren.

Svako veče , ležem sa nadom da će on doći
da ćeš i ti doći sa njim u mom snu, da te vidim
da vidim tvoj lik, da te barem tako ugledam.
I danas u Nedelju , ovog Božjeg dana,
ja Boga molim da mi te pošalje , samo u snu.

San ili java

Mila moja….u ovoj Junskoj noći sve me podseća na tebe.

Svaki pogled moj....tebe traži...

Traži tvoje ruke....tvoju kosu....tvoje usne...pogled tvoj.

Tvoje ruke u mislima ljubim, tvoje ruke milujem u snu...

Mislim kako milujem tvoju kosu, kako zavlačim prste u njoj.

Kao da mi prsti moji kazuju da im tamo mesto pripada.

Zamišljam kako svojim usnama dodirujem tvoje. Tako mekane, slatke, vlažne..

Mislim kako gledam oči tvoje., kako im šaljem ljubav svoju . I kako oči tvoje prihvataju

govor mojih očiju.

I sve je kao u snu....a tako blizu javi. Tako blizu , da osećam miris tvoga tela,

da osećam , tvoju mekanu kožu, da osećam kako moje ruke klize njom sasvim lagano.

Znam smem da maštam. Smem li da se nadam ? Smem li da verujem da posle sna

dolazi java ?

Mila moja ....u ovoj Junskoj noći sve me podseća na tebe.

I znaj mila moja.........da postoji neko, preko sedam gora....ko misli na tebe, svakog

minuta, i znaj mila moja , da taj mašta o tebi.... da se iskreno nada...da posle sna dolazi

java.

Poljubac iz daljine

Odnekud iz daljine, kao list koji sa grane pada
doleteo je i pao mi na lice jedan poljubac.
A bilo mi je hladno i bio sam se smrznuo.
A taj poljubac, topao iz daleka ,
dotako je moje lice i ostao na njemu.
Ostao je toliko dugo, toliko da me ugreje.
I jeste me ugrejao i vratio mi je rumenilo na lice
prstima je potekla vrelina
a kroz telo se osetilo strujanje topline.

Poljubac iz daljine , došao je kad treba
i kao da je znao da mi je potreban bio
i kao da je znao da ga ja očekujem.
Snaga tog poljubca, stavila me je na noge
a njegova jačina, vratila me je u život.
Kada bi mi dolazio češče , baš kada mi zatreba
ja bih ga čekao , na onom raskršču puteva nade.

Sasvim običan čovek

Draga moja.......pričamo satima lagano....pričamo a ti ne čuješ moj glas...

I što nam duže naša priča plete misli naše ... sve manje i manje se znamo....

Kao da priča...ti kilometri reči odlaze u provaliju moje gluposti.

A veruješ li ti u moju priču....veruješ li u moju prostu dušu..

Veruješ li da ovaj sasvim običan čovek .... želi da ti prenese jednu sasvim običnu poruku.

Poruku jaču od megatona čelika, a tako slabu kao pahulju koja pada na tvoje lepo lice....

Poruku života.....

Prolaze minuti , sati, dani, a mi smo sve dalje od nas samih....

Veruješ li draga moja u ljubavnu priču....

Veruješ li u moje prostodušno srce....

I čovek proste duše ima...srce svoje...ima i nadu svoju ...

Želiš li da razumeš moje reči....moje reči imaju tugu...

Imaju sudbinu kapi vode Anđeoskih vodopada..kada se razbiju o stene...

Osećam bol sopstvenih reči....

Da li ćeš ikada saznati za mene....

Možda i prođeš pokraj mene...sa pogledom ponosne žene....a ja ...ja ću tada gledati u zemlju....zbog nemoći svoje proste duše...

...jednog sasvim običnog čoveka.

Ne sećam se kada sam te upoznao

Ali, zar je to u opšte važno

Ne sećam se ni tvojih poslednjih reči

Pa ko se seća , reči koje rastanku vode

Ne želim da ih pamtim, zaboravio sam ih.

Možda si ih i ti zaboravila.

Tvoj lik već polako bledi u mojim očima.

Jedino se sećam tvojih očiju

I tvoje plave kose

Tvoje plave oči su me tada poslednji put gledale.

Još se sećam tog pogleda .

Onog značajnog pogleda, kada znaš da kraj dolazi.

Ja to , tada nisam znao

Niti su moje misli tada mogle da zamisle kako kraj izgleda.

Ne sećam se više ni našeg poslednjeg trena.

I da li smo tada jedno drugom ruke dotakli

Ako jesmo , ne sećam se ni poslednjeg dodira.

I šta je sada to toliko važno

Sećati se ne ispričane priče

Nedovršene ljubavi

Zato neka sećanje bledi , i neka se ugasi

Jednog dana , neću se više sećati ni ove pesme

Ni ovih napisanih reči .

Neka ih zaborav prekrije

Neka napisana slova izblede, zauvek.

Nemoj tugovati

Nemoj za mnom nikad tugovati , nemoj !

Ja ponekad volim otići , ali ne odlazim zauvek.

Odem tamo gde nema nikakvih misli ,

Ali ipak i tamo mislim na tebe.

Ti znaš , ti to jako dobro znaš

I osećaš , osećaš kako ti se uporno smeškam u lice.

Nemoj tugovati za mnom ni kada me ne bude bilo,

Zar misliš da me tuga može vratiti ?

I dok ti ove stihove pišem, ja se smeškam tvom lepom licu.

Nemoj za mnom tugovati i kad ti se ne javljam.

Pa zar misliš da te mogu zaboraviti ?

Ja ne zaboravljam nikad one kojima stihove pišem.

Nemoj tugovati za mnom , već obuci crnu svilenu košulju

Onu koju si jednom za mene obukla ,

I stani pred vetar , nek leprša i nek ti vetar mrsi kosu

Kad ja ne mogu , kad sam tako bespomoćan draga moja

I zato nemoj za mnom tugovati, nisam ja tvoje tuge vredan.