San u javi

26 Nov, 2008

Strepnje

moja poezija — Autor vladica @ 12:12
Pokušavam da ti prenesem sve strahove, 
sve strepnje, 
sva moja predviđanja. 
Pokušavam, ali ne umem, ne mogu. 
Slaba je moja misao. 
Sagorela je kao sveća iz nekog manastira 
u kome zbog učmalosti 
i vazduh ponestaje da sveća sagori. 
Slaba je moja reč koja nema snage da ti kaže, 
da te upozori, 
da moje strepnje oboji nekim rečima koje bi prihvatila.  
Osećam da gubim ravnotežu u ovom nepoznatom svetu 
u kome treba umeti koračati. 
Pođem pa zastanem. 
I moj korak slabi. 
Ne dostižem te. 
Gubim te u nepreglednoj masi onih 
koji znaju da plove životom. 
Ja sam samo jedan od onih gubitnika 
o kojima se nikada neće napisati ni jedna reč, 
ni jedan stih. 
Nestajem u onoj prosečnosti onih koje niko nikada ne primeti 
u moru čežnje, nade i strepnje.
 
 

Komentari

  1. Pođem pa zastanem...

    Autor shadow — 26 Nov 2008, 13:15

  2. Odlicno, majke mi

    Autor sasa-gryd99 — 26 Nov 2008, 14:53

  3. pođem, pa zastanem, pa opet pođem i zastanem. Pa se osvrnem i krenem jače, snažnije. Do nove strepnje od koje zastajkujem.
    Tako ti je to:)
    a pjesma je divna

    Autor donna — 26 Nov 2008, 17:20

  4. shadow, pa uzdahnem :(

    sasa-gryd99, hvala :)

    donna, verovatno je tako...hvala :)

    Autor vladica — 26 Nov 2008, 18:06

  5. Nije se pojavio.
    Ali znam da je krenuo,
    Jer ujutro, okrenuo se netko prema meni, osmjehnula sam se, zastao mu pogled.
    Kasnije sam ispijala kavu..u kutu je sjedila žena, prsnula mi vrečica kroasana u ruci,razljetjeli su se.
    Rekla mi je:,, Netko misli na tebe.,,
    Nije se ni kasnije pojavio.
    Vani na ulici sam se zagledala u muškarca,koji je čekao trajekt.
    Popodne sam napustila mjesto.

    Napisao mi je pismo,
    to je bio samo splet okolnosti i jako mi je žao.
    Nakon 5 mjeseci.
    Nakon što je zastao, patnja mi je ušla u srce.
    Ja nisam mogla znati, da je krenuo...nije mi to rekao.
    Sada ni ne znam...priča je završila bez ijedne izrečene riječi.

    Autor Homosapiens — 26 Nov 2008, 18:16

  6. Homosapiens, nema te odavno u mojim krajevima...
    Znaš onaj film Čokolada, sa Juliet Binoche, kada ona sa malim detetom sa pojavom prvog vetra nestaje iz gradova u kojima živi povremeno. Volim taj film i jako se prepoznajem u njemu. Znaš onu priču o marinu, vetru koji menja pravac ali nikoga ne povređuje....

    Autor vladica — 26 Nov 2008, 21:07

  7. Znam, markantni.
    Znam za prazne tmurne ulice i malograđanstvo.
    Znam, kako je sjediti kraj poete,
    ništa ne kazati..

    I tako ćutimo Poeta i ja.
    Osmjehivamo se.

    Autor Homosapiens — 26 Nov 2008, 21:57

  8. Volim film Cokolada i Zilijet Binos...
    Ovo je zaista lepa pesma :)

    Autor tijanas — 26 Nov 2008, 22:17

  9. Prelepo....
    uzivala sam citajuci i razmisljajuci...
    pozz

    Autor sarah — 28 Nov 2008, 11:18

  10. Homosapiens, nekad treba ,,jako,, ćutati ...ja to umem

    tijanas, mogao bih da gledam taj film danima...ima nešto u tom filmu. Hvala!

    sarah, hvala :) ...a znam da ovi stihovi teraju na razmišljanje.

    Autor vladica — 28 Nov 2008, 12:58

  11. aaaaaa... Chocolate... :))) eto jos ljudi koji vole isto sto i ja :)))))

    Autor nastasja — 28 Nov 2008, 13:42

  12. nastasja, čokolada u svim oblicima, ali ja ću upak samo film ;)

    Autor vladica — 29 Nov 2008, 18:45


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs