San u javi

Nemam reči Bog zna kako pametne...

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 20:40

 

Nemam ja više pojma koliko je sati? Da li je jutro ili veče...zamenio sam dan za noć, i malopre ustadoh iz kreveta pa mi prva misao onako bunovnog beše da poželim dobro jutro... Neki prekid filma u trenutku, pa ja i ne znam koliko sam spavao i kada sam legao i kako sam uopšte došao do kreveta. Ma dešava se od prevelikog umora...ali ne onog fizičkog već onog drugog umnog. 

A koliko znam nikad mi se nije dešavalo da se toliko psihički umorim i u nekom predhodnom vremenu moj se život odvijao brzinom vetra i možda i nisam umeo da razmišljam, mislim odmaram. Da baš tako! Neka dinamika života me je terala da stalno budem u nekom pokretu da stalno nešto istražujem i tada i nemaš puno vremena za misli i da se umaraš mislima.

Sada u ovom vremenu sam ukotvio svoj brod u luku. Zabacio sidro i ovaj brod je napokon počeo da shvata da je ovo prava luka za njega iako je bio u razmišljanju ili bolje rečeno u nekoj sopstvenoj sumnji da li sam ja dorastao za ovu luku. Jer mojim bićem kolaju još uvek neka dečačka razmišljanja i moja nezrelost se može primetiti i osetiti od svakoga ko bi uspeo da me upozna. Ali ja nekako nisam davao pristup da me ljudi upoznaju jer sam stalno stavljao neku rampu ispred svoje ličnosti.

I onda sam tu rampu spustio. U upoznavanju sebe pružio sam ruke i sa nekom strepnjom gledao u pravcu koji mi je prijao. U meni su počeli da se bude uragani i kovitlaju moju ličnost. Zbunjivao sam sebe, zbunjivao onog ko mi je pružio ruku. Iz mene su izlazile strepnje, nadanja, one dečačke suze koje su ostale zarobljene i čekale da ih dečak u davnim godinama izbaci. Srećom, uragani jesu jaki ali brzo prođu pa ostane kristalna površina vode koja samo treperi i odaje utisak smirenosti.  

Divljina u meni počela je da se umiruje i da bivam sve razumniji i pristupačniji. Kažu da se oni prerijski pastuvi kad ih pripitomljavaš najviše bore i tada su jači i od lavova. Ali kad ih ukrotiš onda postaju najverniji. 

I tako.... nastaviću ovu priču ...odoh da popijem toplu čokoladu...

  


Bičevanje duše

moja poezija — Autor vladica @ 21:53
 
Bičujem svoju strast i ubijam je do stanja ugašenog plamena.
Bičujem svoju svest i nestaje razum u meni.
Kroz mene prolazi još jedna vojska razarača duša
mojim krvotokom plove pirati koji brane da mi krv struji.
 
U meni se stvara plima čežnji,
U meni nastaje oseka radosti.
Da li se čežnja može ispisati slovima
Zar čežnja ima u sebi slova.
I da li je ova naša ljubav pusto ostrvo?
I da li pusto ostrvo ima svoju nadu?
Bičujem svoju dušu, zbog bola koji struji u meni.
Bičujem je jer ima nešto u njoj što ruši svest u prostoru.
 
U beskraju porušenih misli.
U krajičku oka i zvezdi koja svetluca u njemu. 
Na užarenim usnama, čežnjivo napućenih. 
Zatvaram oči i plovim ovim morem misli.
Volim tvoje prisustvo u ovom svetu tajni.
 
Ove večeri izlazim na kišno nebo
Stojim pokisao dok mi licem klize kapi. 
Dok moju dugu kosu natapa hladna kiša. 
I kada jednom budem ugledao onaj brod 
Koji plovi morem koje nose struje u novi svet.
 
Okrenuću se mahnuti i nasmešiti. 
 
 bičevanje duše

Kako se čuva ljubav?

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 22:59

 

Majka i dečak hodaju plažom... 
U jednom trenutku dečak upita: "Mama, kako se čuva ljubav??" 
Mama ga pogleda i odgovori: "Uzmi malo peska i stisni šaku..." 
Dečak stisne šaku i što je više stiskao, to je više peska curilo iz nje... 
"Ali mama, pesak mi beži..!!!" 
"Znam, a sada otvori potpuno šaku..." 

Dječak posluša, ali uto dunu vetar i odnese sav pesak s dlana.. 
"Ni ovako ne uspevam zadržati pesak..!!" 
Na to majka, sa smeškom na licu, reče: "Sada uzmi opet malo peska u ruku i drži dlan kao da je u obliku kašike, dovoljno zatvoren da ga sačuvaš i dovoljno otvoren da bude slobodan..." 
Dečak učini kako mu je rečeno i pesak mu ostane na dlanu, zaštićen od vetra i slobodan da ne klizi kroz prste... 

Eto... kako se čuva ljubav...

 

Već par dana čitam ovu priču i pokušavam da je povežem sa stvarnim primerom čuvanja ljubavi.  I onda po ko zna koji put se vratim na reči iz priče ,,dovoljno otvoren da bude slobodan,,

U stvari u ovim rečima je i sadržana glavna formula kad želiš nešto da sačuvaš, a da se ne izgubi. Da, da tako se zaista čuva ljubav. I sad ja sebe prvenstveno pitam koliko sam ja napredovao u tome i da li ja imam taj mehanizam u sebi da nekim svojim ponašanjem ne zatvaram vazduh svojoj ljubavi. Ako to pak činim znam da činim nesvesno, ali ne činim sa namerom već samo želim da moja ljubav bude zaštićena. Ne treba preterivati, sa tim stiskom jer može da zaboli...

Ej, .....a da ja ipak pitam svoju ljubav da li je dobro čuvam... pa to je valjda informacija iz prve ruke! 

čuvati ljubav 

 


Kad se sat zaustavi

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 09:17

Moj sat koji me godinama budio svojim prepoznatljivim alarmom dosadno i glasno puštajući zvukove od jutros ne radi. 
I satovi imaju svoj rok trajanja, valjda se i oni umore od neprekidnog okretanja kazaljki koje uvek nešto pokazuju. 
I možda je i njega sustigao umor da me godinama budi i da mi godinama daje signale da krenem u novi dan, dan neizvesnosti i iskušenja. 
I tako svaki dan, kao neka mašina koja ne zna da zaustavi svoju pokretnu traku u prudoktivnosti ispisivanja vremena. 
A možda se osetio odbačenim, jer sam u poslednje vreme počeo da koristim mobilni za buđenje i sam je rešio da se zaustavi ...ko to zna?
Ali znam da me je budio onda i kada mi je od tog buđenja zavisio neki važan događaj. 
Ispraćao me na posao, na putovanja, a par puta i na neke odlaske kada sam napuštao zemlju i vraćao joj se kao lasta nakon provedenih meseci. 
Budio je i moje ukućane. Uvek na vreme, precizan kao pravi sat koji ne zabušava. 
Od ovog jutra ne radi. Stao je. Reče mi jednom komšija, časovničar, da kad ovaj sat jednom stane, staće za uvek. 
Stavio sam ga u kutiju, i bukvalno mui se zahvalio, što je živeo zajedno samnom jedan deo života, možda 17 godina. 
Kada bi on mogao da napiše svoj dnevnik, verovatno bi imao puno toga da napiše u svojoj hronologiji. 
Odoh sada da kupim novi sat, nekako prazno mi je ono mesto gde je bio ovaj stari. 
Tako ti je i u životu, uvek se dopuni mesto onoga ko nestane. 
A ja! Nadam se da će mi novi sat pokazivati neko nove vreme. Novo vreme, novih nadanja i strepnji. I da ćemo zajedno živeti u vremenu koje nailazi sa neskrivenom nadom. 

 


Granice

moja poezija — Autor vladica @ 17:07
Granice naših života
lutaju nemirnim rekama
koje u beskonačnost teku.
Te granice između naše ljubavi
koje svom silom kidamo
i krećemo jedno drugom u zagrljaj.

Ljubavi  znaš li da svaki kilometar nade
ubijam svojom ludošću.
Onom ludošću zbog koje bih krenuo
i pešice na put do
kraja sveta.

Zbog tebe ljubavi,
zbog tebe
zbog tebe.

Da li me čuješ, da li osetiš moj krik
na onom bespuću života
i kako rušim sve granice
Kako dodirujem svojom dušom
sve puteve kojima hodiš.
Kako gledam u pravcu  bića tvoga.

Da li čuješ kako koračam,
ka putevima bez znakova i
kako kilometre sakupljam u klupko.

Zbog tebe ljubavi.
Zbog tebe.



Znakovi pored puta

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 16:03

Juče sam se vraćajući sa posla pešice imao bliski susret sa jednim automobilom. Jednostavno nisam ga ni primetio. Samo sam skrenuo u stranu da pređem put i samo mi je očešao list na levoj nozi. Ništa strašno, ali se onaj vozač prepao, pa sam mu se Bog zna kako izvinjavao. 
Srećom nisam napravio štetu na automobilu i mogu reći da smo ipak svi dobro prošli. A šta je moglo da bude? To nije sada ni važno ni bitno. Kad te povuče neka sila u stranu onda shvatiš da je to Božja volja i da te možda Bog doziva. A ti mu onako u jagnjećoj koži kažeš : Bože, pa pusti me još malo da udišem ovaj vazduh, evo neću ni da trošim hranu, samo da udišem vazduh!
Sećam se kada sam negde davnih osamdesetih godina imao sličan susret, oči u oči sa crnim demonom. A da znate da su mu oči stvarno crvene i krupne. I da su mu jako pohlepe, osetio sam to. 
Vozio se motociklom, i išao ipak polako. Na jednoj raskrsnici, zamislite Fića, skreće levo iz mog suprotnog pravca. I kako mu ja bežim, on me centrira i.... BUM!!!!. Udari me, ja se razletoh kao ptičica bez perja i završih na trotoaru pored jedne ograde. Kao u crtanim filmovima. E sad ja nisam ni primetio da sam u stvari u tom letu malo izlupao glavu i da mi je kažu očevici glava bila kao fontana. A pri tome me je Fića tako klepnuo da mi je polomio stopalo. 
Sećam se ja ustao... i krenuo ka onom liku iz Fiće, a ljudi oko mene kao da su videli satanu. 
Jedan čovek stao je kolima, ja ušao u auto i odvezo me do hitne pomoći. Eeeee, tek tu nastaje drama. Posle nekoliko koraka, ja više nisam osetio nogu i jednostavno padnem. Mislite da me je neko primetio? Niko.... 
Verovali ili ne ...ja sam dopuzao do vrata hitne pomoći i bukvalno isprepadao one sestre i lekare. 
Tek tada sam shvatio da će me neko zbrinuti. I ... epilog ....šest meseci nepokretna noga ... kad sam prohodao rodio sam se drugi put. Počeo da se bavim sportom, bio jako upešan sportista i pobedio sve predrasude o mogućim posledicama. 
I juče umalo.... i to opet leva noga. 
I sad razmišljam već ceo dan o tome. Valjda mi kasni paljenje. 
U stvari kad ti se dese takva neka cimanja u životu, tek tada shvatiš da ti je život i zdravlje ono najvažnije. Ništa drugo što te prati nije važno. Novac dođe i ode i može se uvek zaraditi. Ali sebe nikad ne možeš zaraditi. Jer ako te nema, onda te otuguju i kako kažu ljudi....,,svako čudo, za tri dana,, i svako nađe neko svoje parče neba i nastavi sa životom. 
Mislim da su sve to znakovi pored puta. Počeću da ih pratim!

znakovi 


Spavaš, a budan si

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 07:45

Noćas sam se budio i spavao nekim čudnim snom. Nešto kao spavam, a budan sam. Sećam se da mi se to desilo i jednom ranije u jednoj Januarskoj noći kada je zima ostavila poruke na prozoru moje sobe. Ovog puta jesen je ćutala, kao da želi da mi ćutanjem prenese misli i usmeri me ka pravom putu. 

A to spavanje je zaista tako čudno. Spavaš, a budan si. Znaš da si utonuo u snove, a osećaš okolinu oko sebe i čak začuješ i kretanje mačke po zudu ograde i crep koji se pomera pod njenim korakom.

Onako, uzdahneš u snu i okreneš se na drugu stranu jastuka, podglaviš se dlanovima i opet toneš sve dublje. Mozak je u tim trenucima prazan, u stanju off i on ne ume i ne može da pokrene mašinu misli. A možda je i bolje tako. Misli koje su me ovih dana obavile kao zavoj koji se obmotava oko mumije su mi jako nesređene, a njihov dijagram i amplituda se kreću iz minusa u plus. Kao neko smirivanje tla u seizmologiji ljudske duše.

Pa ipak!

Moj deda koji sada sa neba daje pravce moga kretanja, govorio je : ,,Bože sačuvaj me noći, jutrom ću se sam sačuvati,,. Prvo deceembarsko jutro poželelo mi je dobro jutro. Otvorio sam širom prozor i raširio ruke, nasmešio se i zažmurio. U sebi promrljao : Dobro jutro svete!

 



«Prethodni   1 2

Powered by blog.rs