Kad se sat zaustavi
Moj sat koji me godinama budio svojim prepoznatljivim alarmom dosadno i glasno puštajući zvukove od jutros ne radi.
I satovi imaju svoj rok trajanja, valjda se i oni umore od neprekidnog okretanja kazaljki koje uvek nešto pokazuju.
I možda je i njega sustigao umor da me godinama budi i da mi godinama daje signale da krenem u novi dan, dan neizvesnosti i iskušenja.
I tako svaki dan, kao neka mašina koja ne zna da zaustavi svoju pokretnu traku u prudoktivnosti ispisivanja vremena.
A možda se osetio odbačenim, jer sam u poslednje vreme počeo da koristim mobilni za buđenje i sam je rešio da se zaustavi ...ko to zna?
Ali znam da me je budio onda i kada mi je od tog buđenja zavisio neki važan događaj.
Ispraćao me na posao, na putovanja, a par puta i na neke odlaske kada sam napuštao zemlju i vraćao joj se kao lasta nakon provedenih meseci.
Budio je i moje ukućane. Uvek na vreme, precizan kao pravi sat koji ne zabušava.
Od ovog jutra ne radi. Stao je. Reče mi jednom komšija, časovničar, da kad ovaj sat jednom stane, staće za uvek.
Stavio sam ga u kutiju, i bukvalno mui se zahvalio, što je živeo zajedno samnom jedan deo života, možda 17 godina.
Kada bi on mogao da napiše svoj dnevnik, verovatno bi imao puno toga da napiše u svojoj hronologiji.
Odoh sada da kupim novi sat, nekako prazno mi je ono mesto gde je bio ovaj stari.
Tako ti je i u životu, uvek se dopuni mesto onoga ko nestane.
A ja! Nadam se da će mi novi sat pokazivati neko nove vreme. Novo vreme, novih nadanja i strepnji. I da ćemo zajedno živeti u vremenu koje nailazi sa neskrivenom nadom.