Sačuvaj poslednji ples za mene
Znam da se približava kraj, ali pokušavam ga nekako odgoditi
Kao kad izvadiš bateriju iz sata i on prestane da kuca. Teško je zaustaviti vreme,
koje neumorno teče kao neka mirna reka koja ne ostavlja nikakav šum u svom toku.
Takve su reke na dalekom istoku. Takva je i reka Chao Phraya, koju sam jednom prošao preko jednog mosta,
a da sam pri tome zadržao dah ne dišući više od pola minute. Rekoše mi da ako zaustavim dah, zaustaviću i vreme
i želja će mi se ispuniti kad stvarno bude bila potrebna. Nikada od tada nisam poželeo nikakvu želju. Nikada.
A znam da sam svo vreme negde u potiljku u nekoj skrivenoj vijugi moga mozga čuvao tu želju.
Imao sam običaj da sedim na nekoj klupi pored reke i gledam u nju nepomično, čak nisam mogao ni da shvatim u kom pravcu je njen tok.
Sve velike reke nemaju vidljiv tok, sve velike reke umeju da zaustave vreme.
Sada bih kada bih mogao, pokupio prtljag i za uvek otišao toj reci, tom životu bez reči zbogom samom sebi.
Da pokušam da zaustavim vreme, da ne dozvolim kraj…