Kad odlaziš zimo ?
Proleće je nekako počelo , bojažljivo iz nekog drugog plana, jer mu ova zima drži još uvek zatvorena vrata i ne dozvoljava da prolećno sunce otvori svoje zrake.
Jutros me je probudilo dobovanje kišnih kapi po oluku i jedino što sam želeo da imam ovog dana je da mogu da se okrenem u stranu i nasatavim sa spavanjem i prespavam ovaj dan. Ali uvek postoji neki molekul odgovornosti u mozgu koji je naređivao : Ustaj, vreme je probudi se !
Jutrošnje ustajanje bilo mi je posebno teško. Ne volim depresivna jutra , nekako ubijaju svaku dozu optimizma u meni . Ceo dan sam onda nasmejan , ali iza tog osmeha krije se neko skriveno ne raspoloženje.
Jedva sam ustao , umio se, ostavio svoju najlepšu polovinu da sanja , skuvao kafu , uključio kompjuter , uključio tv, i upalio sva moguća osvetljenja u kući da napravim veštačko sunce
Otvorio sam poštu , koja je ponedeljkom uglavnom siromašna , otišao na blog.rs i počeo da čitam postove od noćas , ali ni njih nije bilo puno , nedeljom ljudi valjda odmaraju od kompjuterskih zraka.
U 7,30 AM, začuo sam prvo neke glasove , a potom i zvukove krampova i lopata u mom dvorištu. Bili su to radnici koji došli da mi iskopaju dvorište , da bi ugradili neke optičke kablove , namenjene telekomu . Skuvao sam kafu i za njih , poslužio ih rakijom , ljudi moraju da rade svoj posao i ako je malo bolno gledati rovove koji ti uništavaju izgled dvorišta. Na današnji dan , u Srbiji je počelo bombardovanje , i eto i kod mene u dvorištu kao da je pala bomba , i bez bombardovanja , tako da na neki način ja i ne želeći obeležavam taj dan.
Oko pola devet , otišao sam bajsom na posao , jer je auto ostao zarobljen u dvorištu i ko zna koliko dana neću moći da ga koristim.
Na poslu je sve nekako neobično mirno, niko me ne zove , niko me ne maltretira , pa molim Boga da se ovaj dan završi ovako bez uznemiravanja spoljnog sveta.
Sada sam gledao neke slike grada u kome sam proveo preko jedne godine života , u više navrata , da mi bar slike evociraju uspomene na jedan deo života .
Povodom toga , i neke svoje vizije , napisao sam jednu pesmu koja mi je kao neka vrsta biblije koja me podseća na neka minula vremena.
Zemlja daleka
Stojim pod slamenim krovom u zemlji dalekoj.
I posmatram kišu koja , se sliva niz trsku.
Kako kiša sve jače i jače lije, tako sećanje moje umire.
Sećanja rana , na neke davne dane brišu kapi kiše.
U nekoj zemlji dalekoj , moj um se prazni, kao peščani sat.
A lice moje preplanulo od sunca , svaki dan sve više se suši.
Prsti mi drhte i kao da žele da dotaknu kapi kiše.
Baš kao da će ta kiša osvežiti moje isposnele ruke.
Ali i ove ruke izgubile su moć života .
Pa se bez snage i volje vraćaju ka mom stomaku.
Kiša lije sve jače i prkosi mom pogledu.
Kao da mi ne da , da gledam daleko, već me opominje.
Da moj pogled ne sme više dosezati predele daleke.
Nagnuo sam glavu, seo u stolicu od trske.
I gledao u kišu , jedini moj vidik u zemlji dalekoj.
