Mirna subota
Subota. Moja subota bila je kao i uvek radna. Ali kad sagledam ovaj dan ipak imao sam lagan dan i voleo bih da mi svaki dan bar malo nalikuje na ovu subotu.
Jutros krenuvši na posao, svratio sam u obližnju crkvu, da upalim sveću i u tom trenutku je bilo bogosluženje. Odlučio sam da ostanem do kraja službe i da bar u mislima pokušam da sredim sebe, jer mi u poslednje vreme misli zbog preopterećenosti često zalutaju u nekim neistraženim predelima.
Na bogosluženju je bilo jako malo ljudi, a ja sam se zavukao u jedan ćošak, maksimalno opustio i uz zvuke glasa sestri koje su pevale crkvene pesme i miris voštanih sveća, moj um je bio u nekoj fazi mirovanja i samo samo su oči posmatrale jednu tačku.
Nakon dvadesetak minuta, izašao sam iz crkve i otišao na posao. Rekoh ceo dan mi je bio smiren i tako ga završavam.
Pesma koju postavljam, napisana je prošlog leta, jer sam odlaskom u Beograd, skoro svaki put išao u malu Svetosavsku crkvu i par puta bio tamo na bogosluženju. I danas kada me put odvede u prestonicu, nađem vreme da odem tamo.
Svetosavska crkva
U tvom gradu, u malenoj crkvi.
Ja upalim sveću za tebe draga.
I molim se dragom Bogu.
Da mi te zaštiti sada.
I ne vidim te i ne čujem više.
I tvoj lik u mom mozgu bledi.
I uz miris voštanih sveća.
U tami crkve srce mi se ledi.
A tako te želim videti tada.
Tu pokraj sebe samo bar malo.
Jer život je kratak i vreme mi ide.
I sve manje i manje nam se dalo.
Zato Boga molim.
Da te bar još jednom ugledam samo.
Tu negde kraj reke u tvome gradu.
I da tada jedno drugom ruke damo.
U malenoj crkvi uz misris sveća.
Ja izlazim napolju lagano.
Okrećem glavu i pogledam crkvu.
I nadam se da će od Boga biti dano.
