I vetrovi plaču
Zamišljam sliku, kako stoji na hridima, sa licem u pravcu nemirnog mora, koje pravi velike talase , koji se preklapaju , a vetar udara u lice , udara u telo , odeća leprša kao zasatava na jarbolu. Crna svilena košulja prosto leluja u naletima vetra , a duga kosa kao žito u žitnom polju povija se u svim pravcima.
Sunce na zalasku , boji nebo u narandžasto , a ona još stoji i nepomično gleda u talase.
Ko zna gde su joj misli ili su se zaustavile na samo jedan pogled u beskraju morskog plavetnila. Vetar se igra oko nje i kao da pokušava da joj ispriča njegovu priču.
I vetrovi plaču
Što si tako tužna prijateljice moja ?
Pitaš me odakle ja to znam ?
Tugu od mene sakriti ne možeš.
Tvoju tugu doneli si mi vetrovi .
I vetrovi pričaju svoje priče .
I vetrovi plaču da li to znaš ?
Vetrovi pričaju najtužnije priče.
Ja znam jezik vetrova , ja slušam njihove priče.
Te noći , šetao sam ulicama misli.
Pretprolećno veče , bilo je ukrašeno igračkama tišine.
U daljini zaučuo sam tužnu muziku
Bila je to muzika vetrova
Ona muzika čije taktove je napisala tvoja tuga.
Te noći , vetrovi su me okružili
Onako , kao kad deca započnu svoju igru.
I dodirivali moje lice i topili ga suzama.
To su bile tvoje suze , moja prijateljice.
Osetio sam ih na svom licu.
Izađi na morski žal , izađi.
Stoji ponosno ka pučini mora
I smeši se , smeši .
Osetićeš kako ti vetrovi mrse duge kose
Kako ti raskopčavaju crnu svilenu košulju
Kako ti brišu suze.
To ti ja šaljem vetrove , da ti umiju misli.
Da ti vrate osmeh, smeši se , smeši !
