Zašto patiš ?
Kao što napisah, ne volim ponedeljak. Već je podne , a ja sam već istrošen za ovaj dan !
Zašto patiš ?
Zašto toliko patiš dušo moja ?
I da li je patnja tvoja sudbina ?
A kad pomislim na tvoje nasmejano lice.
Koje ugledah jednog martovskog dana.
U nepreglednoj masi ljudskih lica.
Setim se tvojih radosnih očiju .
Onih istih koje sada plaču .
Istih očiju koje sada ne mogu videti.
I obrisati im suze svojim dlanom.
I svoj obraz staviti uz tvoje lice.
Gledam u peščani sat svoga života.
Ali ne mogu zaustaviti bar neko zrno peska.
Da pokušam da uspavam vreme .
I zaustavim tvoje suze.
Jedinu tužnu reku ovog sveta.
I dao bih ovo malo svog preostalog života
Da ti mogu izbrisati vreme tuge.
I da tvoje suze budu samo radosnice.
Ali ne mogu , nemam snage.
Da pobedim tvoju bol.
Tako jaku , tako snažnu.
Da joj nikako ne mogu prići.
Tvoju bol, jaču od svih uragana,
Tvoju bol, koja meni čini bol.
I lomi me kao što se talasi lome o sive stene
Mog nemoćnog života.
