San u javi

Svemir ljubavi

moja poezija — Autor vladica @ 19:42

Neki kažu, da planete oko sunca  kruže

Ne…..ne znaju oni da one kruže oko tebe ljubavi.

I svaka planeta želi da ti bude bliže

Da ti pošalje kosmičke vetrove i umrsi tvoju kosu.

 

Samo ja stojim na onom brdu,

I rasterujem ih i ljubomoran postajem na kosmos.

Jer te može gledati svakog trena, kad ja ne mogu.

Pokriti te može svojim svemirskim jorganom

Ispisati note od zvezda za tebe, kad ja ne mogu.

 

Ali mogu na nebu videti šta ti zvezde ispisuju

I mogu slušati pesmu svemira za tebe.

I voleti te mogu više od svemira

E tu je svemir sićušan prema ljubavi mojoj.

Tu svemir meni zavidi.

 

svemir 


Ružo moja bila...

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 13:07

Što volim ovu pesmu!!!


Priča o marinu

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 21:54

Njih dvoje su se jako voleli.

Živeli su miljama daleko jedno od drugog.

Ponekad bi se njihovi putevi ukrštali i od njihovih susreta nebo je postajalo crveno od ljubavi, oblaci su imali oblik srca, a jezero pored koga su šetali je utihnulo, ne želeći da ih uznemirava u milovanju njihovih duša.

Kad nisu bili zajedno onda bi toliko mislili jedno o drugom da su jedno drugom ulazili u misli i pričali svojim mislima.

Ali, ljubav je postala toliko jaka da je svakim danom počela da ih boli.

Ta bol toliko ih je mučila da naprosto nisu mogli jedno bez drugog.

 

Ali, ni bajke nisu uvek sa srećnim krajem. Jednog dana ta njihova ,, zabranjena ljubav,, je otkrivena i zabranjena. Nisu više mogli da se čuju niti vide. Kao da su nestali jedno za drugo. Oboje su patili i patnja je svaki dan razarala njihove duše.

I onda jedne večeri on je ugledao na nebu zvezdu koja je počela da ispisuje slova.

Poruka je glasila ,, pretvoriću te u vetar,, . Kriknuo je glasno : Želim, odmah želim.

 

On se od tada pretvorio u vetar, ali ne običan vetar, već vetar koji je umeo da miluje.

Svako veče on bi doduvao do njenih prozora, ušao u njenu sobu  i dok spava milovao njeno rumeno lice i lakim lahorom prstima vetra uplitao njenu meku kosu.

A ona, ona se smešila u snu i osećala njegove mirise.

I tako je nastao vetar koji se zove Marin.

On i dan danas posećuje svoju dragu svake noći. Odgleda je svojim pogledom vetra i vrati se u nebeska prostranstava.

 

v
 

 


Gračanica

putopisi — Autor vladica @ 13:27

Pre neki dan sam putovao kroz Kosovo.

Uz mnoštvo policijskih patrola i međunarodnih trupa sa čuvenim američkim vojnim Hammerima, putovanje kroz Kosovo je jako usporeno. Recimo za 200 km puta potrebno je 3, pa i 4 sata vožnje. Samo Kosovo je jedno veliko gradilište i oseća se eksplozija novih zgrada i poslovnih objekata. I to zaista u evrposkom stilu, kombinacija staklo-aluminijum.

Samo putovanje kroz Kosovo je i danju i noću sigurno i ni u jednom trenutku nisam osetio nekakvu jezu i nelagodnost krećući se tim putevima.

 

No, da se vratim na najdivniji trenutak mog putovanja, Gračanicu! Preko Gnjilana i pored Gračaničkog jezera koje je poluprazno ulazi se u srpsku enklavu i mesto Gračanica, nekih desetak kilometara ispred Prištine.

 

Prvo što se primeti je prisustvo Nato snaga. Irci su zaduženi za čuvanje same srpske svetinje i jako su prijatni i neposredni u komunikaciji. Imaju neopisivu želju da se slikaju sa posetiocima. Jedan od njihovih komandira baš je želeo da zna ko odakle dolazi i bio je jako prijatan.

 

Sam pogled na staru crkvu izaziva neku posebnu dozu adrenalina.

 

Osetio sam se kao da se vraćam u neko staro vreme ispunjeno nekim mirom u ono vreme kada je Sveti Kralj Milutin izgradio ovaj manastir još u 14-tom veku.

Pa pre toga mora da se vidi bodljikava žica koja je postavljena na zidove manastira.

1
 

I onda veličanstvani prizor o kome sam pričao….

2 

Ušavši u crkvu primetio sam neke monahinje koje su govorile na ruskom jeziku. Odakle one ovde nisam mogao da pretpostavim.

3 

Uslikao sam dve ikone…

4 

i...

5 

I na kraju još jedan pogled na crkvu ,,Uspenije Bogorodice,, jedini sačuvani objekat iz srednjeg veka i izaziva zaista dužno poštovanje. Obećavam da ću se uskoro vratiti…

6 


Ja nju čak i ne poznajem

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 22:48

Ovaj post posvećujem jednoj mojoj internet drugarici koju sam upoznao na jednom forumu, dok još nisam ni znao da blog postoji. Ja više nisam odavno na tom forumu, ali ona je jedna jedina zadržala kakav takav kontak sa mnom i na neki način pokazala mi da za nju imam neke vrednosti koje mi ona svojom pažnjom potvrđuje. Javi mi se mejlom jednom u tri meseca, neprimetno napiše koju reč i izgubi se u njenom plavetnilu.

Od nje sam prvi put dobio  stihove pesnika Jiri Šotole. I neka ih na ovom mestu,  da kad god poseti ovaj blog, seti se da sam je na neki način poštovao, poštujući i njenu reč. 

Ovaj blog će uvek biti otvoren za sve putnike namernike celog sveta i za sve dobre duše koje žele da pročitaju, prihvate ili odbace moju pisanu reč. 

Pročitajte samo ove stihove, puno se kazuje u njima. 

 Sotola Jiri

JA SAD IDEM VAN

Ja sad idem van i vratit ću se tek ujutro.

Bit ću vani, ne čekaj me, idi spavati, ondje ću sjediti
i čučati i doći ću pijan.

Ja sad idem van i vratit ću se možda tek za tristo godina,
pa zar je to neko vrijeme?

Past ću ti na prozor u spodobi jednog bezprizornog
razrokog fotona.Posadit ću se u obliku
prašine, spale nelome s cipela,
na prag tvojih vrata.

A ti onda ne budi zla i pusti me k sebi.Ne pravi mi
scene. Ljubavnike
ćemo pokupiti u pokrivač i izbaciti kroz prozor.

I ostavit ćemo sebi svjetlo.Ma pusti me k sebi.

Ma pusti me već k sebi, pa pusti me već,zašto ti
to toliko traje, to je nekoliko trenutaka, ma to je
grozno dugo,pa ja ću tu usahnuti umrijeti umrijet od
žalosti,ma molim te ipak otvori il' ću ti ta vrata razvaliti,
kožu ću ti izgrebsti, oči ću ti iskopati

ljubavi moja


Dogorela sveća

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 09:20

Živim jako blizu gradske crkve.
Crkva mi je nekako usput u većini mojih kretanja.

Često i neplanirano skrenem sa puta i odem u crkvu, upalim sveću.
Ovih dana crkva mi je postala učestalo svratište. Nešto me vuče neka sila u tom pravcu.
Kao da nesvesno tražim pomoć od onozemaljske sile koja mi jedina nudi ruku spasa.

Kad odem u crkvu ja upalim sveću, odrecitujem  ,,Oče naš,, prekrstim se i odem.
Ovog puta rešio sam da ostanem sa svojom upaljenom svećom do njenog poslednjeg plamena.
Stpljivo sam čekao da sveća izgori i ugasi se. Sveća od čistog voska gorela je više od dvadeset minuta.

U  tih dvadeset minuta smestio sam sav svoj život, pobede i poraze, radost i tugu, ljubav i mržnju.
I .... uvideo sam da je čitav moj život stao u tih dvadeset minuta. Kao da sam ga spakovao u neku kocku i zatvorio unutra.
A sveća ... ona je svo vreme gorela nekim stalnim plamenom i na kraju kad je sva sagorela plamen se pojačao i nestao.
Ostao je samo dim koji se pušio iz ostatka zgarišta fitilja i sagorelog voska.
Tako je i sa životom. On je kao sveća koja gori. Neka gori duže, neku ugasi vetar ranije, neka se savije od vrućine i ugasi.

Ja ne znam koliko je moja sveća pokazala i ne želim ni da znam. Znam da će neko ipak saznati. 



 

sveća
 

 


Miris borovine

putopisi — Autor vladica @ 08:28

Ja  volim da vozim bajs. I ovog leta vožnja bicikla mi predstavlja veliko zadovoljstvo.

Tako sam skoro pobegao iz vreline moga grada i bajsom otišao dojedne borove šume koja je bila udaljena od moje kuće nekih dvadesetakkilometara.

Dolazeći do borove šume usput sam naišao na kolonije paprata. Kažu gde raste paprat, zemljište i vazduh su idealno čisti.

 

Onda kao kroz neki tunel sačinjen od grana bora prošao sam putem koji vodi u šumu. Najednom se je osetila hladovina.

 

U dubini šume, hladnoća postaje kao kad se uključi klima …

 

Po obodu šume, od raznesenog semena starih borova, iznikli su mladi borovi, svetlo zeleni, nežni

 

 Kao da je borova šuma pustila svoju decu mlade borove da se šepure po obodu proplanka

 

Uživao sam u tom zelenilu koje mi je milovalo dušu neko vreme, zaboravivši na vreme i prostor.

Ovaj izlet bajsom je bio uspešan. Opet ću posetiti ovu oazu prirode kad god mi zatreba mir u mozgu.

 


Iscrpljivanje duše

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 15:43

Bila je prelepa.

Čudne lepote. Upoznao sam je na neki čudan način.

Nisam je upoznao uživo. Jednostavno smo razmenjivali mejlove.

Nismo četovali, ali smo razgovarali satima.

Imala je čoveka sa kojim je živela. Bio je na jakoj funkciji, a ona student koji je odugovlačio sa studiranjem.

Njih dvoje su živeli zajedno, ali nisu bili venčani.

Bio je jako stariji od nje i nekako koristio svoje godine da joj nameće svoju volju. Ali povrh svega,  nije se puno slagala sa njim,  iako ga je jako volela.

A ja? Ni danas ne znam koja je moja uloga bila u toj priči. Biti sa njim, a provoditi vreme u beskonačnim telefonskim razgovorima sa mnom.

Bila je bolesna. Imala je neki zdravstveni problem o kome mi je pričala. Ta njena bolest me je jako uznemiravala. Tako sam je i upoznao, preko njene bolesti.

Razgovarala je sa mnom u bilo koje doba dana. Ja sam tada bio njen glas razuma.

Nije nam smetalo da pričamo i pred mojom porodicom,  jer priznajem pred Bogom da nisam imao nikakve namere sa njom osim da je savetujem i na neki način pomognem.

Ne ... nisam se zaljubio u nju, ali ona u mene jeste. Jako i kobno i po nju i mene.

Jednom prilikom mi je rekla: "Ja bih želela da živim sa tobom!"
Vrlo uspešno sam maskirao tu njenu izjavu odbacivši je kao njenu trenutnu slabost.

Sa druge strane bila je jako negativna osoba. Ta njena negativnost me je odbijala od nje i u tom periodu izvlačila je maksimalno energiju iz mene.

Rekla mi je:  "ja znam da ti imaš porodicu, ali ja sam spremna da te čekam".

Govorio sam joj, da je sve što se događa kod nje trenutno i da ne može pričati nekome takve stvari, a da mu ni oči nije videla.

Na to je imala odgovor: "Nije mi potrebno da te vidim,znam ko se krije iza svega, osećam ko si i kakav si."

Sve to je počelo jako da me pritiska.

Trebala je da ide na operaciju. Sakupio sam nešto novca i poslao joj ga.

Bila je zaprepašćena i pitala me kako da mi uzvrati i kako će mi vratiti novac.

Znao sam da sam tim potezom pripremao teren da se sklonim  od nje.  Znala je da se spremam da jednom kupim neki stan u Beogradu.

Stalno me je pitala kad dolazim i govorila da to  jedva čeka.

Počela je sve više da me pritiska. Počela je na neki način da me svojata.

Jednog dana prekinuo sam sve odnose sa njom.

Prekinuo da je zovem. Prekinuo da odgovaram na sms poruke, na mejlove.

Istopio sam se kao me nije ni bilo.

Spasio sam se...ipak je to bilo najbolje uraditi.

Skoro se na mobilnom volšebno pojavila jedna sms poruka od nje.

To me je asociralo da napišem ovu priču.


poslednji

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 08:41

Ima dana koje je najbolje prespavati. To su oni dani kad se nebo spoji sa zemljom, pa te pritiska i osećaš presu nad svojim telom.

I onda izađeš napolje, a nebo plavo i prošarano buketima oblaka.

Još ne kapiraš da na tim oblacima piše znak upozorenja, vrati se u krevet i prespavaj dan!

 

Onda kreneš, a ni sam ne znaš gde? I ima li taj put ikakvog smisla i da li je on stvaran, da li postoji?

Susrećeš ljude, a ne vidiš im lica. Ta moć prepoznavanja je oduzeta i svi liče jedan na drigog. 

 

Pa onda krene lava i potop!

Ti bežiš od te katastrofe glavom bez obzira. Lupaš glavom o drveće u paničnom begu i još više poveđuješ sebe. 

Lice ti je krvavo od udaraca, obrazi izgrebani, čelo modro. Ruke ….ruke….nemaju više snagu da se nose problemom. 

A jedina misao je gde pobeći u kom pravcu i nikada se više ne vratiti, nikada, nikada. 

Postoji dan koga treba prespavati, samo kad bi se znalo koji je taj dan?

 


Naposletku

putopisi — Autor vladica @ 22:13
Ovaj post započeću stihovima iz čuvene pesme Đorđa Balaševića - Naposletku
,, tek u jesen otkriju se boje krošanja, sve su slične u leto zelene,, 

Danas sam vozio bajs posle kraće pauze i shvatio da se u životu lako može pobeći od gluposti, samo se trebaš skloniti od nje i staviti je na ,,ignore,,.
Na ovo putovanje imao sam i virtuelnog prijatelja koji me je pratio svo vreme puta. 
Vozio sam ukupno 54 km i dosta lako ih savladao. 
Već ranije sam imao na svom blogu priču o bujanovačkom jezeru, ali sada sam je doživeo iz drugog ugla, sa novim bajsom, novim pogledom, novim društvom. 

Pogled na jezero 
 
Onda pogled na bajs
 
 
još jedan pogled na jezero

 
 
a onda sam skoknuo do obližnjeg restorana

 
 
pa pogled na jezero sa bašte restorana
 
 
aaaaaa, stiže i kafica, posebna kafica
 
 
zagledah se u bistru vodu priobalja jezera
 
 
pa još jedan pogled na ševar
 
 
sunce u jezeru
 
 
najviše sam uživao u mirisu borove šume koja je opkolila jezero.

 
 
u povratku naišao sam na jednu kravu.
Zašto kravo paseš travu, a ne pišeš pesme?

 
i tako eto me pored kompjutera, prijatno umoran opijen od mirisa borova i prijatne vožnje... 
Virtuelno društvo mi je jako pomoglo da lakše vrtim pedale. 


«Prethodni   1 2

Powered by blog.rs