Žuto, žuto ...
Jutra postaju hladna. Ozeblo nebo kao da je stavilo šalove oblacima, pa je i tama pokrila moje krajeve. Svakog jutra probudim se u mraku koji mi kao neki stražar stoji pred očima.
Jesen je to.Prava, ona gruba jesen u mom kraju.
Ali i ta jesen ima svoje korake, one oštre .....one koje u ljudima izazivaju neku
melanhoniju, i boje u ljudskim mislima farbaju iz jarkih boja u sive boje svetlijih i tamih rastera.
Lišće već počinje da opada, a da ni primetio nisam da je ta smena na drveću već počela da se dešava.
Ali neki listovi na jabuci ispred mog prozora, kao da su utonuli u onaj završni letnji san i kao da nikoga nije ni bilo da im poruči da treba da požute, i tek tada opadnu sa grana.
Tako i ja prkosim vremenu, vremenu svoga života, i kao da ni ja nisam imao nekoga ko će mi reći da je vreme da uozbiljim svoje misli i započnem sa mislima sasvim običnih ljudi.
Ne palim svetlo, ne izlazim na ulicu. Pored kamina, pognut posmatram kako se plamen igra i ispisuje neke reči samo njemu znane. I soba uz plamen iz kamina postaje išarana narandžastim lelujavim trakama koje skakuću po zidu.
Pomislim sve to mora tako biti i kako ću osetiti miris dunje na ormaru, ako nema baš ovakve jeseni.Sve ovakve jeseni su ispunjene emocijama. Ja ovakvu sivu jesen zovem,,jesen tuge,,
I čekam, čekam da dunje uzriju i da na jednom mestu van mog grada odem i uberem par dunja i stavim ih na ormar pored ikone majke Božije. Volim miris dunje, i želim da mi ove jeseni miris dunje čisti misli. A znam da će mi trebati, osećam to.
