San u javi

U sobi u motelu uključen mi je je TV. 

Nemam pojma koji kanal je na programu, jer ja gledam kroz ekran u neke samo meni vidljive predele. Daljinski za klimu podešen je na 26 stepeni, a klima zagreva hladnu prostoriju koja se pregreva i već na čelu osećam znoj koji me opominje da ugasim tu bolest zvanu ,,air conditioner,,

Svi moteli i sve sobe su klonirane, samo se razlikuju u detaljima, boji zidova, boji posteljine, boji tepisona koji je ponegde isflekan ili progoren žarom od cigarete.

Pa ipak ovaj motel u kome sam odseo bio je nekako bolji, lepši, prijatniji. Ne znam, možda se to meni samo čini u nadi da mi neka nova motelska soba u stvari da neku inspiraciju koju predhodna nije mogla. 

Uključio sam klimu na dogrevanje, napolju je padala jesenja kiša, na TV-u bio neki program kojeg nisam ni gledao, ušao sam u kupatilo i pustio muziku sa mobilnog. Pojačao je do kraja da me zvuk puštene vode sa tuša ne remeti da pratim ritam muzike koju volim. I dok sam se tuširao, muzika i zvuk mlaza vode tuša kao da su se slagali i davali ritam muzici, kao da su hteli da mi ugode. 

Uskoro je u kupatilu postalo sve maglovito ispunjeno parom kao u nekoj sauni i taj osećaj mi je prijao. Na ogledalu sam ispisivao neke reči pesme koju sam već sledećeg dana napisao. 

Ogledalo u kupatilu nekad može da bude idealna podloga za neke nove misli i poruke.

Meni je u ovom motelu u ovoj sobi to ogledalo samo ispisivalo reči koje sam sa lakoćom memorisao. 

Topla soba, i umor prosto su me bacili u krevet. Skapam oči i utren se uspavljujem. 

Kada sam se preko noći probudio i pogledao u sat na mobilnom bilo je 4.44. Čudno vreme, ali ne za motele. Oni uvek imaju neka svoja posebna obeležja. 

Napuštam sobu i ovog motela sa uzdahom. 

Spuštam se niz stepenice i pitam, hoće li se moj život po motelima nastaviti?

Pa ipak moteli su moja sudbina!