San u javi

Ovaj post posvećujem jednoj mojoj internet drugarici koju sam upoznao na jednom forumu, dok još nisam ni znao da blog postoji. Ja više nisam odavno na tom forumu, ali ona je jedna jedina zadržala kakav takav kontak sa mnom i na neki način pokazala mi da za nju imam neke vrednosti koje mi ona svojom pažnjom potvrđuje. Javi mi se mejlom jednom u tri meseca, neprimetno napiše koju reč i izgubi se u njenom plavetnilu.

Od nje sam prvi put dobio  stihove pesnika Jiri Šotole. I neka ih na ovom mestu,  da kad god poseti ovaj blog, seti se da sam je na neki način poštovao, poštujući i njenu reč. 

Ovaj blog će uvek biti otvoren za sve putnike namernike celog sveta i za sve dobre duše koje žele da pročitaju, prihvate ili odbace moju pisanu reč. 

Pročitajte samo ove stihove, puno se kazuje u njima. 

 Sotola Jiri

JA SAD IDEM VAN

Ja sad idem van i vratit ću se tek ujutro.

Bit ću vani, ne čekaj me, idi spavati, ondje ću sjediti
i čučati i doći ću pijan.

Ja sad idem van i vratit ću se možda tek za tristo godina,
pa zar je to neko vrijeme?

Past ću ti na prozor u spodobi jednog bezprizornog
razrokog fotona.Posadit ću se u obliku
prašine, spale nelome s cipela,
na prag tvojih vrata.

A ti onda ne budi zla i pusti me k sebi.Ne pravi mi
scene. Ljubavnike
ćemo pokupiti u pokrivač i izbaciti kroz prozor.

I ostavit ćemo sebi svjetlo.Ma pusti me k sebi.

Ma pusti me već k sebi, pa pusti me već,zašto ti
to toliko traje, to je nekoliko trenutaka, ma to je
grozno dugo,pa ja ću tu usahnuti umrijeti umrijet od
žalosti,ma molim te ipak otvori il' ću ti ta vrata razvaliti,
kožu ću ti izgrebsti, oči ću ti iskopati

ljubavi moja

Živim jako blizu gradske crkve.
Crkva mi je nekako usput u većini mojih kretanja.

Često i neplanirano skrenem sa puta i odem u crkvu, upalim sveću.
Ovih dana crkva mi je postala učestalo svratište. Nešto me vuče neka sila u tom pravcu.
Kao da nesvesno tražim pomoć od onozemaljske sile koja mi jedina nudi ruku spasa.

Kad odem u crkvu ja upalim sveću, odrecitujem  ,,Oče naš,, prekrstim se i odem.
Ovog puta rešio sam da ostanem sa svojom upaljenom svećom do njenog poslednjeg plamena.
Stpljivo sam čekao da sveća izgori i ugasi se. Sveća od čistog voska gorela je više od dvadeset minuta.

U  tih dvadeset minuta smestio sam sav svoj život, pobede i poraze, radost i tugu, ljubav i mržnju.
I .... uvideo sam da je čitav moj život stao u tih dvadeset minuta. Kao da sam ga spakovao u neku kocku i zatvorio unutra.
A sveća ... ona je svo vreme gorela nekim stalnim plamenom i na kraju kad je sva sagorela plamen se pojačao i nestao.
Ostao je samo dim koji se pušio iz ostatka zgarišta fitilja i sagorelog voska.
Tako je i sa životom. On je kao sveća koja gori. Neka gori duže, neku ugasi vetar ranije, neka se savije od vrućine i ugasi.

Ja ne znam koliko je moja sveća pokazala i ne želim ni da znam. Znam da će neko ipak saznati.