San u javi

Rođena je pod nekim čudnim okolnostima, još dok se nije ni razvila ljubav među njenim roditeljima. Rođena je posle trenutka odluke da je prvo nemaju, pa imaju. Kad je rođena nije imala ni 3 kile. Bila je sva sićušna, kao neka malena pahuljica umotana u pelene.  

Verovatno ni njeni roditelji nisu bili zreli odgovornosti stvaranja jednog ljudskog života.

Možda su tada njeni roditelji umesto da grade ljubav jedno prema drugom, počeli da usmeravaju ljubav prema njoj. A ona je rasla potpuno zaštićena i kao da su svi iz njene bliže okoline pokušavali da je maksimalno svojataju i na neki način razmažuju.

Nije bila nametljivo dete, ali je uvek znala šta želi. Skromna, ali ipak zahtevna u nekoj sferi života. Njen stepen inteligencije se pojavio još u periodu pre početka školovanja. Ne retko je pokušavala da sprovede svoju volju i na taj način se bukvalno igrala sa starijima. 

Bila je jako živahno dete, ali tu svoju energiju je obično trošila na polupana kolena i izgrebane ruke. Devojčica u suknjici sa modrim kolenima izgledala je pomalo smešno.

U školu je pošla ranije pre sedme napunjene godine, jer je znala sva slova i znala da računa, doduše na prste. I onda je počelo školovanje. Deca imaju svoj karakter i ona kao ljudska bića trebaju biti samo kanalisana, bez namere da im se utiče na karakter. Izrastala je gradivši puzzle svoje ličnosti i bivala je sve više jača i otpornija, pravi borac za sve što joj se ispreči na putu.

Rođenog brata i sestru nije imala. Niko nije znao zašto? Čak ni roditelji.

Godine su prolazile, a ona je izrastala u lepu devojku sa plavim očima, koje su imale mio pogled. Pa ipak umela je da se brani i da čuva svoju ličnost. Retko da je izgovorila neku glupost i uvek je bila pažljiv slušalac.
Kao i svaki tinejdžer imala je prvu ljubav, i prvi poljubac, doduše sakriven u nekom haustoru ili parku. Kada je završila srednju školu rekla je roditeljima, ja idem da studiram i ne nameravam da se vratim posle studiranja u naš grad!

Krenula je sa studiranjem jako uspešno. Nizala je ispite kao bisere i njena ozbiljnost je u tom periodu došla do izražaja. I onda posle tri godine provedenih na studijama se je zaljubila  u dečka koji se je verovatno zaljubio u nju.

Ali stanje zaljubljenosti može da potraje i onda se jednom pretoči u ljubav. Ljubav za razliku od zaljubljenosti krije u sebi veliko poverenje i daje sigurnost. Zaljubljenost pak daje samo jedan lep osećaj i more suza, ponekad nizbogčega izbačenih.

Pripovedač ove priče ne zna, da li su bili zaljubljeni i da li su se voleli, ali zna da je jednog dana došlo do njihovog rastanka i da je veza pukla kao mehur od sapunice.

Sve njene godine života nikada nije pričala ocu o svojim osećanjima i svojem razmišljanju. Jednog dana kad se sve ovo desilo u njenoj vezi, čula se je sa ocem i sve mu ispričala. Nakon 23 godine njenog života, prvi put su otac i ćerka pričali kao odrasli ljudi i prvi put je ona dobila neizmernu podršku za ono što čini u životu. Pripovedač kaže da se je devojka osetila sigurnije, nikad više nego posle razgovora sa ocem. Kažu da je plakala posle tog razgovora, a otac je skrivao suze.

Verovatno se posle svega devojka sredila, ako nije ja joj kao pripovedač želim puno sreće u životu, ali sam siguran da njen otac žali što je 23 godina sakrivao reči podrške svom rođenom detetu. Rekao bih nikad nije kasno, ali poznavjući njega on sada žali za ispuštenim vremenom njenog odrastanja, skoro neprimetivši da je ona devojčica već odrasla devojka sa shvatanjima koje treba poštovati.

Jednom mi je rekao, eto kad bih imao drugo dete, znam da ne bih dopustio da odrasta bez mene, ali sada je kasno!

Zamislio sam se posle ove priče, sa pitanjem koliko u stvari vremena roditelji posvećuju svojoj deci i da li ih tek primete kad odrastu i kad se osamostale. Tada je kasno, svi vozovi u to vreme prođu, i nikada više ne prođu tom stanicom života.

Šta se dalje desilo sa junacima ove priče ne znam, ako saznam javiću, mene jako zanima! 

Posmatram lišće na granama drveća. Još uvek se drži i još uvek ima onu zelenu jaku boju.

U stvari lišće se umorilo. I samo čeka na onu vremensku komandu kad će prvo početi da žuti i na kraju će lelujavim pokretom pasti sa grane i stopiti se sa zemljom. Tu na tlu ispod drveta, od žute boje pretvoriće se u braon boju i vremenom raspasti, kao da ga nikad nije ni bilo.

A ono drvo na kome se taj list šepurio ostaće neko vreme ogoljeno, kao da će patiti za izgubljenim listom i tamo negde na proleće to isto drvo dobiće neki novi list koji će krasiti njegove grane i ulepšavati mu trenutke novog godišnjeg doba.

Tako je i u životu ljudi. Listovi i ljudi imaju sličnu sudbinu. Jedan deo života ukrašavaju nekome život i onda se zasite i rastave jedno od drugog.

Ne znam koliko ljubavi postoji u to vreme kad su zajedno i da li je ta ljubav stvarna? Ali znam da su ponekad one prave ljubavi ispunjene nekim nedovršenim rečima i neučinjenim postupcima koji bi još više ulepšavali živote. 

I onda najednom nastupi kraj, list se odvaja od grane, zaljubljeni jedno od drugog, i vetrovi ih raznesu po prostranstvu, naiđe vreme patnje, ali se vrlo brzo neki novi lovci na srca nadomeste i pokušaju da osvoje one ranjene i ostavljene.

A gde se u stvari pokidaju konci ljubavi nečije? Da li neko od njih vodi dvostruki život, da li ih tvdoglavost ubija, da li su nedovoljno zreli da prevaziđu ono što im se dešava, ili se izgubilo interesovanje jedno za drugo? Puno pitanja, a odgovor onaj pravi ostaje zapisan u vremenu i možda se nikada neće ni saznati. 

A zar je to u opšte važno?

Srećno ti bilo i budi pametnija, plačem i uz tebe sam!

Sećam se jako dobro stare kaldrme u mom dvorištu, koja je tako uredno bila postavljena da ni jedan kamen u njoj nije štrčao i kvario njenu celinu.

Voleo sam da trčim po kaldrmi i mekanim skakutanjem bezbrižnog dečaka nisam ni tren mislio šta će biti nakon pet minuta, i nisam ni trena mislio da postoji budućnost.

Život dečaka na kaldrmi nikako se nije mogao zamisliti bez modrih kolena koje sam razbijao igrajući se u svojoj avliji.

Vremenom bi se između kamenja pojavljivala trava koju bi moja baka neumorno čistila nekim starim zarđalim nožem. ,,Nanooo, daj i meni jedan nožić da ti pomognem malo,, - govorio sam svojoj nani. Onaj zvuk noža koji čupa travu čujem u svojim mislima.

Kažu da kamen i život na kamenu učvršćuje karakter čoveka. Da se čovek na neki način utapa u čvrstinu kamena i biva i sam čvršći i spremniji za život.

Mislim da mi je kamen taj neki iz one prošlosti iz onog dvrorišta prepunog cveća, dao meni potrebnu čvrstinu da koračam kroz život. Da padam i ustajem, da se samo osvrnem iza sebe i nastavim onim svojim putem. Putem koji mi je zacrtao Bog.

Sada sa nekom setom u očima, prolazim kroz to isto izmenjeno dvorište, pokriveno betonom, zasađeno nekim drugim cvećem koje ne miriše onako kako je umelo da nekada opija dušu. Nema ni one loznice, sa onim belim i crnim grozdovima, nema mirisa starine, onog mirisa kojeg treba doživeti.

Nema njih, onih koji su mi se radovali i kao da ne postoji više niko ko bi mi se radovao kao oni, moj deda i nana moja.

Ovih dana, beton u mom dvorištu je popucao na jednom mestu. Ispod njega providela se je kaldrma. Ona ista, iz nekih davnih vremena. Spustio sam ruku i dotakao ono glatko kamenje. Dotakao sam rukom svoje lice i nasmešio se.

Već sam se polako odvikao od pisanja, i svoje pisanje preneo na misli, pa se tako ponekad zamislim i ispisujem reči u svom mozgu, reči koje tamo ostaju zauvek.

Više ni ne gledam koje je godišnje doba, kao oni arapi ili hindusi koji žive u ekvatorijalnoj zoni i nikada ih ne zanima godišnje doba.

Prestao sam i da brojim svoje godine, nekako volim da ih dodajem i ne retko sebe predstavljam starijim, kao oni klinci kojima se dopada neka cura, pa žele da pred njom budu zreliji, jer klinke su uvek volele starije. 

Danas sam pošao na posao malo ranije na svom bajsu već poznatoj meni stazom. I kao da primećujem da točkovi moga bajsa prave brazde jedim delom zemljanog puta, baš one koje mi kazuju da taj JA neko tuda prolazim i još uvek bivam darivan od Boga da imam još jedan novi dan života.

Zastao sam kroz maleni parkić i ugledao klupu ispod velike vrbe koja je napravila ogroman suncobran. Parkirao sam bajs i seo na klupu. Roj misli u mojoj glavi kao da je ušao u košnicu moje svesti najednom je nestao. Dve klupe dalje od mene, sedeo je stariji čovek i sa stisnutim šakama kao da se je molio nečemu. 

Prazno stanje moje svesti mi je jako prijalo. Mislim da mi je to trebalo i kao da sam pronašao ono pravo mesto da u trenutku bar prividno istresem svoje misli u nekakav recycle bin. Moj mozak je u tim trenucima podsećao na ispražnjen rezervoar automobila koji je bio parkiran i koga je peklo sunce i kvasila kiša vremenom koje prolazi.  

U trenutku svoje odsutnosti pala je kap na moje lice i slila se niz obraz. Neko mi je skrenuo pažnju. Bila je to vrba. Pa vrba plače. Da li su se moje misli prenele na vrbu ili ih je ona od mene izvukla, ne znam.Samo je njena suza pala niz moje lice. Nisam brisao tu suzu. Ostavio sam je da se na licu sasuši. Ustao sam, uzjahao bajs i otišao... 

Stvarnost je neminovna.....

Nema ga, nestao je ...utihnuo i nekako nečujno se sklonio u neku svoju uvalu i sada tamo miruje i gasi svoju moć.
Marin je nestao. Kao kad nestanu oni uragani, koji opustoše polja i onda zavlada čudan mir.
Tako i Marin, dok je imao snage duvao je svojom prepoznatljivošću i svojim mekanim dodirom.
I onda je ta snaga vetra kod Marina počela da slabi i nestaje.  
Povlačeći svoju snagu najboljeg vetra na ovoj planeti, Marin se istopio i pretvorio u vazduh koji prelazi u učmalost.
Bez puno nade da će ga ponovo pokrenuti neka snaga vetra i poslati ga da obavlja svoj vetroviti posao. 

Avaj, sve ima u životu svoj kraj pa i vetrovi koji duvaju jednom moraju da stanu. 
A kad stanu oni se pretvaraju u vazduh koji udišemo. 
Ne znam samo hoće li i Marin biti udahnut ili će se pojaviti neki manje vredni vetrovi i taj vazduh razneti po predelima nekih nepoznatih krajeva?

Bilo kako, on je nestao. Sa prvim znacima proleća bez njega grane rascvetane jabuke miruju. Baš kao neka zamrznuta slika na nekom lcd displeju. Moralo je biti tako. Sve je u životu prolazno pa i taj mekani dodir usnulog lica. Gde je nestao Marin, gde je nestao osmeh?

Nekako je ovo jutro u mojoj sobi osvanulo u nekom sivilu ove već minule dosadne zime. 

Ne... meni nije nimalo sivo, već je napolju bilo sivo.

A čekao sam ga!  Čekao sam sa nekim skrivenim osmehom koji se vešto skrivao mimikom na mom licu. Čekao sam Proleće!

I ono je došlo. Danas. Tačno na vreme kao neki šinkansen (brzi japanski voz), proleće 2009 je u minut uletelo u naše živote. Ali znam da nije na isti način krenulo u zagrljaj prema nama ponaosob. Valjda tako mora, i proleće bira kome će se prvo u zagrljaj baciti.

Ja mu se iskreno ne ljutim. Doći ću i ja na red. I moju sobu osvetliće ono nežno prolećno sunce, i kroz odškrinuti prozor osetiće se miris jorgavana iz komšijskog dvorišta. Hoće... znam da hoće. I ja ću ga na svom pragu strpljivo čekati i nekim svojim mekim pogledom sa nekom dozom strepnje i neizvesnosti. Sa onim isprekidanim uzdahom koga ja zovem ,,pruga duše,,.

Znam da kad sunce prekrije moje obraze i kad oni zarumene, ja ću onda pružiti korak onaj sigurni korak, kao kad je Indiana Jones napravio hodajući na nevidljivom mostu u potrazi za svetim gralom. Taj korak, ta sigurnost mi jako nedostaje. Ali biće. Jednog dana. Jednog dana.

A proleće je počelo, sakriveno u zimsku pelerinu, koju će jednog dana skinuti i kao maskirani jahač predstaviti se i nama koji ga sada ne vidimo.

Do tada, odoh napolje, samo obučem vetrovku, stavim kapu.... napolju veje sneg.  

Kad jednom meni dođe kraj,

Voleo bih da mogu da biram.

Voleo bih da se to desi u mom snu.

Tamo je sve i počelo,

Tamo imam sagrađen svoj dom

Tamo je meni najlepše

I kad odlazim voleo bih da vidim one oči.

I da tada zaklopim svoje

I odem srećan sa osmehom na licu.

Bez uzdaha, bez sumornih svanuća

Bez i jedne želje u mojoj glavi.

Eh kad bih mogao da biram

Ja bi takav kraj želeo.

I ne znam šta ostaje iza mene,

Samo bih želo da sreća ostane tamo

Da se srećom kite ljudi koji ostaju

A kad bih mogao,

ostavio bih za njih svu sreću koju imam

Iako smo sreća i ja bili u ratu.

Kad jednom meni dođe kraj,

Obećaj mi,.... nemoj mi ništa obećati.

Volim da pišem tekst u samom blogu, ne kopirajući ga sa nekog worda ili wordpad-a. 

Tu nekako imam slobodu da već vidim kako će na licu mesta izgledati taj tekst. A počeo sam da pišem ovaj post zbog jednog prelepog stvorenja koje me je uveseljavalo celo jutro. Detlić koji je celog jutra u drvetu moga komšije kuckao po kori i tražio hranu, za sebe, možda svoje mlade ptiće?!

Otvorio sam prozor i posmatrao sa kakvom lakoćom skakuće po drvetu i kako neumorno kucka praveći neke tonove, valjda nekakve šumske muzike.  

Moje prisustvo sa prozora nimalo ga nije ometalo i prosto se navikao na moju prisutnost. Ja nisam odustajao i rešio da ga odgledam sve dok bude bio tu u mojoj blizini.  Posle pola sata ptica je odletela. Gde? Negde u nekom šumarku. E zaboravih da mu kažem da nailazi proleće i da ću ga svojim bajsom posetiti u tom šumarku.

Vidimo se prelepa ptico, pomalo ti zavidim, ponekad poželim da budem ptica, ma koliko im život dug bio.

Draga moja, 

pišem ovo pismo, a ne znam ni da li postojiš na nekoj adresi i da li se sada negde smeješ u nekom mestu koje nema svoje ime, svoju ulicu, ni broj.

Kažem draga moja, jer ne znam ti ni ime, ne znam ništa o tebi?!

Znam samo da sam te davno sanjao. Da si u tom snu bila nasmejana, sa nekim nepoznatim likom za mene i da si krenula prema meni i negde na par matara, zastala u skrenula na drugu stranu.

I taj lik i ta devojka iz snova provejava godinama u mojim mislima, i kruži ulicama nesređenih misli. Poželim ponekad, da si stvarna, i da podelim sa tobom ljubav, da te onako stvarno dodirnem, da one usne iz sna moga poljubim. Ponekad poželim...

Pišem ti ovo pismo, znajući da ga pročitati nećeš nikada.  A možda i hoćeš, ako se ponovo sretnemo u snovima, i ako te tada budem video, ja te neću pustiti da tek tako odeš i da te opet godinama čekam. Jer ako te ponovo pustim, otići će jedan život u čekanju i možda se više nikada ne pojaviš.

I želim još da ti napišem, da ću te čuvati od onih orkana koji mogu da uzbrkaju naše duše i naša srca krhka, a znam da si jedna od takvih.

Završavam ovo pismo, koje ću uredno staviti u koverat, zalepiti markicu, a adresu neću napisati. Možda će onaj ko ga bude otvorio pročitati i shvatiti da se može voleti i ona koja ti nije pred očima, a koju ja sada zamišljam sa osmehom.

Tvoj ja! 

Jednog dana u jednom gradu pre ne sećam se koliko vremena, izgubio sam jednu devojku, prelepih očiju i lica zanosnog. 
Pokušavam da je pronađem ali ne uspevam.
Vraćam se u taj grad i obilazim sve mostove tražeći da je ugledam i da mi daruje taj osmeh koji želim, za kojim čeznem.
Izgubio sam je jednog dana koji mi nije davao znakove da je posle toga još uvek ne mogu pronaći. I lutam kao onaj pas lutalica koji traži, a ne zna šta traži. Ja znam!
Ja tražim nju i jako bih bio srećan kada bih uspeo da je pronađem.
Ono lice koje mi se smešilo i pokazivalo svu dobrotu jedne duše ja sada ne vidim.
Kao da se svakim danom to lice gubi u mojoj viziji, a ja pokušavam da zaustavim i okamenim taj poslednji pogled i pozdrav iz nekih minulih vremena. 
I onda pokušam da se vratim u jedan san, tada kada sam je prvi put video. Kada je pošla ka meni i nasmešila mi se, a onda nestala iz tog sna. 
Znatno kasnije ja sam je pronašao, pa sad opet izgubio u moru nepreglednog prostora i vremena. 
Tražim je kao kad neko traži neko drvo trešnjino u kome je urezao srce, u nepreglednom drvoredu. 
Kažu da se šuma najbolje vidi kad se izađe iz šume, jer u šumi samo vidiš stabla. 
Moram da izađem iz šume potrošenih emocija i ugledam najlepšu krošnju. To će biti ta trešnja koju tražim, tamo je ta devojka!