San u javi

Majka i dečak hodaju plažom... 
U jednom trenutku dečak upita: "Mama, kako se čuva ljubav??" 
Mama ga pogleda i odgovori: "Uzmi malo peska i stisni šaku..." 
Dečak stisne šaku i što je više stiskao, to je više peska curilo iz nje... 
"Ali mama, pesak mi beži..!!!" 
"Znam, a sada otvori potpuno šaku..." 

Dječak posluša, ali uto dunu vetar i odnese sav pesak s dlana.. 
"Ni ovako ne uspevam zadržati pesak..!!" 
Na to majka, sa smeškom na licu, reče: "Sada uzmi opet malo peska u ruku i drži dlan kao da je u obliku kašike, dovoljno zatvoren da ga sačuvaš i dovoljno otvoren da bude slobodan..." 
Dečak učini kako mu je rečeno i pesak mu ostane na dlanu, zaštićen od vetra i slobodan da ne klizi kroz prste... 

Eto... kako se čuva ljubav...

Već par dana čitam ovu priču i pokušavam da je povežem sa stvarnim primerom čuvanja ljubavi.  I onda po ko zna koji put se vratim na reči iz priče ,,dovoljno otvoren da bude slobodan,,. 

U stvari u ovim rečima je i sadržana glavna formula kad želiš nešto da sačuvaš, a da se ne izgubi. Da, da tako se zaista čuva ljubav. I sad ja sebe prvenstveno pitam koliko sam ja napredovao u tome i da li ja imam taj mehanizam u sebi da nekim svojim ponašanjem ne zatvaram vazduh svojoj ljubavi. Ako to pak činim znam da činim nesvesno, ali ne činim sa namerom već samo želim da moja ljubav bude zaštićena. Ne treba preterivati, sa tim stiskom jer može da zaboli...

Ej, .....a da ja ipak pitam svoju ljubav da li je dobro čuvam... pa to je valjda informacija iz prve ruke! 

Moj sat koji me godinama budio svojim prepoznatljivim alarmom dosadno i glasno puštajući zvukove od jutros ne radi. 
I satovi imaju svoj rok trajanja, valjda se i oni umore od neprekidnog okretanja kazaljki koje uvek nešto pokazuju. 
I možda je i njega sustigao umor da me godinama budi i da mi godinama daje signale da krenem u novi dan, dan neizvesnosti i iskušenja. 
I tako svaki dan, kao neka mašina koja ne zna da zaustavi svoju pokretnu traku u prudoktivnosti ispisivanja vremena. 
A možda se osetio odbačenim, jer sam u poslednje vreme počeo da koristim mobilni za buđenje i sam je rešio da se zaustavi ...ko to zna?
Ali znam da me je budio onda i kada mi je od tog buđenja zavisio neki važan događaj. 
Ispraćao me na posao, na putovanja, a par puta i na neke odlaske kada sam napuštao zemlju i vraćao joj se kao lasta nakon provedenih meseci. 
Budio je i moje ukućane. Uvek na vreme, precizan kao pravi sat koji ne zabušava. 
Od ovog jutra ne radi. Stao je. Reče mi jednom komšija, časovničar, da kad ovaj sat jednom stane, staće za uvek. 
Stavio sam ga u kutiju, i bukvalno mui se zahvalio, što je živeo zajedno samnom jedan deo života, možda 17 godina. 
Kada bi on mogao da napiše svoj dnevnik, verovatno bi imao puno toga da napiše u svojoj hronologiji. 
Odoh sada da kupim novi sat, nekako prazno mi je ono mesto gde je bio ovaj stari. 
Tako ti je i u životu, uvek se dopuni mesto onoga ko nestane. 
A ja! Nadam se da će mi novi sat pokazivati neko nove vreme. Novo vreme, novih nadanja i strepnji. I da ćemo zajedno živeti u vremenu koje nailazi sa neskrivenom nadom. 

Juče sam se vraćajući sa posla pešice imao bliski susret sa jednim automobilom. Jednostavno nisam ga ni primetio. Samo sam skrenuo u stranu da pređem put i samo mi je očešao list na levoj nozi. Ništa strašno, ali se onaj vozač prepao, pa sam mu se Bog zna kako izvinjavao. 
Srećom nisam napravio štetu na automobilu i mogu reći da smo ipak svi dobro prošli. A šta je moglo da bude? To nije sada ni važno ni bitno. Kad te povuče neka sila u stranu onda shvatiš da je to Božja volja i da te možda Bog doziva. A ti mu onako u jagnjećoj koži kažeš : Bože, pa pusti me još malo da udišem ovaj vazduh, evo neću ni da trošim hranu, samo da udišem vazduh!
Sećam se kada sam negde davnih osamdesetih godina imao sličan susret, oči u oči sa crnim demonom. A da znate da su mu oči stvarno crvene i krupne. I da su mu jako pohlepe, osetio sam to. 
Vozio se motociklom, i išao ipak polako. Na jednoj raskrsnici, zamislite Fića, skreće levo iz mog suprotnog pravca. I kako mu ja bežim, on me centrira i.... BUM!!!!. Udari me, ja se razletoh kao ptičica bez perja i završih na trotoaru pored jedne ograde. Kao u crtanim filmovima. E sad ja nisam ni primetio da sam u stvari u tom letu malo izlupao glavu i da mi je kažu očevici glava bila kao fontana. A pri tome me je Fića tako klepnuo da mi je polomio stopalo. 
Sećam se ja ustao... i krenuo ka onom liku iz Fiće, a ljudi oko mene kao da su videli satanu. 
Jedan čovek stao je kolima, ja ušao u auto i odvezo me do hitne pomoći. Eeeee, tek tu nastaje drama. Posle nekoliko koraka, ja više nisam osetio nogu i jednostavno padnem. Mislite da me je neko primetio? Niko.... 
Verovali ili ne ...ja sam dopuzao do vrata hitne pomoći i bukvalno isprepadao one sestre i lekare. 
Tek tada sam shvatio da će me neko zbrinuti. I ... epilog ....šest meseci nepokretna noga ... kad sam prohodao rodio sam se drugi put. Počeo da se bavim sportom, bio jako upešan sportista i pobedio sve predrasude o mogućim posledicama. 
I juče umalo.... i to opet leva noga. 
I sad razmišljam već ceo dan o tome. Valjda mi kasni paljenje. 
U stvari kad ti se dese takva neka cimanja u životu, tek tada shvatiš da ti je život i zdravlje ono najvažnije. Ništa drugo što te prati nije važno. Novac dođe i ode i može se uvek zaraditi. Ali sebe nikad ne možeš zaraditi. Jer ako te nema, onda te otuguju i kako kažu ljudi....,,svako čudo, za tri dana,, i svako nađe neko svoje parče neba i nastavi sa životom. 
Mislim da su sve to znakovi pored puta. Počeću da ih pratim!

Noćas sam se budio i spavao nekim čudnim snom. Nešto kao spavam, a budan sam. Sećam se da mi se to desilo i jednom ranije u jednoj Januarskoj noći kada je zima ostavila poruke na prozoru moje sobe. Ovog puta jesen je ćutala, kao da želi da mi ćutanjem prenese misli i usmeri me ka pravom putu. 

A to spavanje je zaista tako čudno. Spavaš, a budan si. Znaš da si utonuo u snove, a osećaš okolinu oko sebe i čak začuješ i kretanje mačke po zudu ograde i crep koji se pomera pod njenim korakom.

Onako, uzdahneš u snu i okreneš se na drugu stranu jastuka, podglaviš se dlanovima i opet toneš sve dublje. Mozak je u tim trenucima prazan, u stanju off i on ne ume i ne može da pokrene mašinu misli. A možda je i bolje tako. Misli koje su me ovih dana obavile kao zavoj koji se obmotava oko mumije su mi jako nesređene, a njihov dijagram i amplituda se kreću iz minusa u plus. Kao neko smirivanje tla u seizmologiji ljudske duše.

Pa ipak!

Moj deda koji sada sa neba daje pravce moga kretanja, govorio je : ,,Bože sačuvaj me noći, jutrom ću se sam sačuvati,,. Prvo deceembarsko jutro poželelo mi je dobro jutro. Otvorio sam širom prozor i raširio ruke, nasmešio se i zažmurio. U sebi promrljao : Dobro jutro svete!

Ovih dana pokušavam da sastavim misli koje mi se nekako kao tanke niti prekidaju i ostaju nepovezane. Ovih dana pokušavam da što češće koristim reč ,,ljubav,, kao neki sopstveni odbrambeni mehanizam. Ovih sam dana neka svoja razmišljanja stavio pod eutanaziju i čekam neko novo vreme da ih oživim. 

A reč ljubav, je kao da uključim peć u hladnoj prostoriji i onda se zagrevam pored nje. Sama reč ljubav u meni podstiče hiljade misli. Baš one misli koje su kao neka vojska koja se bori protiv loših sopstvenih razmišljanja. U toj borbi bivam iscrpljen, ali uvek pobedi ljubav i njen nagon da znam zašto se borim. 

I možda je sreća u svemu što imam takvo oružje u neprekidnoj borbi sa samim sobom. Možda ja na neki način povređujem ljude oko sebe predstavljajući im moje Krstaške emotivne ratove, ali znam da ta namera ne postoji i želim da i oni znaju.

Kako god nastavaljam borbu sa vetrenjačama u neprekidnoj liniji pokretne trake moga života.

Dobro je dok mi u toj borbi pomaže ljubav! Šta ću ako je ne bude?