San u javi

To je moj grad

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 13:53

zapis iz mog grada u jesen 2007 

Skoro svako veče šetam ulicama svoga grada. I svaka šetnja mi je nekako drugačija od predhodne , i nekako žalosnija od predhodne. Znam svaki kamen na koji naiđem i onog psa koji me zalaje kada tuda prođem iako me već poznaje. Osećam miris svoga grada tu kad prođem pored one pekare i miris dima cigareta pomešan sa mirisom pića pored kafića u centru. Onaj kamen koji me stalno spotakne u onoj mračnoj ulici u kojoj skoro svaki put neizostavno prođem.

To je moj grad. Grad u kome sam se rodio , pa ga u vreme školovanja napustio i nanovo mu se vratio. I sada kako koji dan izmiče , a svaki sat dodaje se mom životu, ja počinjem da se nekako odvajam od onog puta kojim prolazim svakodnevno. Kao da taj put i te puteve prepuštam nekim novim ljudima , koji trebaju da obeležavaju svojim tragovima život ovog grada. I ove večeri sam se kretao istim putevima, istim ulicama.

I gledao iste sokake , disao iste mirise, koračao kamenim ulicama , koje su ostale netaknute iz nekih davnih vremena. U jezgru grada gužva u kojoj sam se spoticao i uplitao noge kao da tuda prvi put prolazim. Najednom tuga je prohujala vazduhom i obmotala se oko mene i mog mozga. Nije ušla u moju dušu , jer sam nju darivao davno nekome. I bolelo me i nije me bolelo.

Kiša je počela da pada , a sa njom i lišće , da o jednom trošku zauvek ode sa drveta. Onaj žuti list prošao je pored moga lica i onako lelujavo bi pao na zemlju tu pored mene. A kapi kiše dodirnule bi moje lice i svaka kap kao da se je takmičila da me dodirne.

To je moj grad. Ali ja ove večeri ne osećam svoj grad. Kao da ne želi da priča sa mnom, kao da smo sve naše priče već ispričali. Žurnim koracima napuštam ulice i hitam prema svojoj ulici. Ulazim u mračno dvorište , stapam se sa mrakom i gubim u tami svoga grada.

To je moj grad.

 


Ne volim Ponedeljak

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 11:40

U meni izaziva neku neizvesnost nedelje koja je predamnom. I tako svaki put, mesecima, godinama unazad. Ne znam zašto, ali ponedeljkom moja jutra su tužna, i kad sunce sija i  kiša pada  i kad snegovi veju.

Ovog ponedeljka osvanulo je sunčano jutro u mom gradu, ali je napolju bilo toliko hladno, da se se ledio dah. Rekoh sebi, za to je kriv ponedeljak.

Ali zašto, tu krivicu prebacujem na ovaj dan?

Verovatno je to povezano sa nekim mojim dečačkim danima, kada me je majka budila za školu, a kasnije, za studentske dane, kada su vikendi nešto najlepše što student doživljava u svom studentskom životu. A sada, verovatno to što svi nekako na poslu ponedeljkom ,,zapnu,, , kao da je taj dan odlučujući za dešavanja u celoj nedelji.

Ne volim ponedeljak, ima čak i najviše slova u svom imenu i deluje onako preteće. Nešto poput onoga, ,, ma videćeš ti u Ponedeljak,,

Eto tako, ponedeljak mi se urezao u glavu, kao dan ,,D.. , za sve događaje u nedelji, kao dan kad svi nekud žure, kao da će im ta žurba odlučiti o životu.

Kada bih mogao da biram, voleo bih da prespavam ponedeljak, da ga jednostavno ignorišem, kao da ne postoji. Kao da je on jedan običan putnički voz koji prolazi stanicom, ali ne moj voz , pa ga samo pogledom ispratim.

E baš ga ne volim.

A vi, .... ne obazirite se na ovo moje razmišljanje, možda je vama ovaj dan srećan i neka vam bude. Ja zaista to priželjkujem.

Želim Vam srećan Ponedeljak.

 


Jednog dana kad padne poslednji sneg!

moja poezija — Autor vladica @ 12:27

Nedelja je dan predviđen za odmor. Ma ko to kaže, baš bih vole da znam odakle taj zaključak?
Probudio sam se danas u 7 sati , a tako sam želeo da odmorim dugo, duže, najduže...

Probudilo me je belilo u sobi. Sva je soba bila tako svetla, kao da sam spavao na nekom

blještavom neonskom svetlu koje podseća na trgovinske centre čiji su plafoni prosto pretvoreni  u neonsko svetlo.

Ali , da sad ne fantaziram, ta svetlost u hladnoj sobi dolazila je od spolja , napolju je bilo tako belo od snega koji je vejao svu noć, a vetar koji je svu noć duvao, pravio je mle kupice snežnih nanosa.

E sad , ja bih želeo da ovo bude poslednji sneg ove zime , ali ide Mart , koji će nam još koji put poslati pahulje sa neba , koliko da nam pokaže svoj poslednji ples pred proleće.

Slika koja postavljam je baš iz mog dvorišta , bašte u kojoj su visibabe zatpane snežnim nanosom.

A ova pesma , je za onaj prvi sneg... ali neka je.

Jednog dana kad padne prvi sneg

Jednog dana kad padne prvi sneg
Ja ću biti jedna pahulja.
Ti ćeš svojim lepim dugim prstima.
Uzeti sneg sa grane magnolije i staviti ga na dlan.
I nećeš ni znati da sam ti ja na dlanu.
A ta pahulja će se istopiti na rukama tvojim.

I neka se istopi, pahulje ne traju dugo.
Kao što naša ljubav beše kratka.
Jedino što ostade to je taj trag u životu.
I taj trag se nika izbrisati ne može.
A pahulja ta samo ti jednom u životu.
Na tvoj dlan padne.
I samo je tada možeš držati u ruci.
Samo tada , samo jedan tren.

A kad ti se pahulja ta , na ruci istopi.
Zazvoneće zvona, Saborne crkve.
I setićeš se mene , kad ugledaš voštane sveće.
I plakati, plakati za mnom.
A niko tada neće znati zašto suze pustaš.
Samo ti, samo ti .
I poljubićeš sveću.
I moliti se Bogu za mene , kao što se
Moljeh i ja svo vreme za tebe.

Suze tvoje i suze koje roni sveća ,
Stapaće se zajedno u pesku
I pričaće priču iz našeg života.
Ne ispričanu priču, ne dovršene reči.
Prekinutu , ni za šta , ni zbog čega.
Pogledaćeš u nebo i tražiti istu pahulju.
Onu koja ti se istopila na ruci.
A pahulja ta samo ti jednom u životu.
Na tvoj dlan padne.
I samo je tada možeš držati u ruci.
Samo tada , samo jedan tren.


Ne...

moja poezija — Autor vladica @ 14:55

Pa , rešio sam da malo ofarbam ovaj moj tužni blog , da mu postavim neke boje , koje će neke moje tekstove i pesme , bar malo ublažiti. Nekako , kada sam prvi put izabrao ono požutelo lišće , delovalo mi je da to ide u skladu sa mojim razmišljanjima, ali bolje je malo izaći iz tih sumornih boja.

Ne

Ne, nemoj mi reći da Dunav ljubi more , tamo na raskršću sveta.
Kad Dunav , gledah onog dana u očima tvojim.
I nemoj mi reći da je sunce neka planeta koja sutra odlazi,
Kad je sunce onog dana milovalo lice tvoje.
I opet ti kažem da zvezde na nebu nisu daleko.
I da ih tvoja ruka dodirnuti može , samo ako je pružiš njima.
I kad mrak padne, u tvom velikom gradu.
Pogledaj na nebu , zvezde ti poruku pišu , samo je pročitati trebaš.
I nemoj misliti da te reči ne postoje , već su one reči iz jave.
A sutradan , kad jutro osvane i kad nebo bude u boji plavoj
Ti pogledaj onaj oblak , daleko , daleko, koji na jug odlazi.
I mahni mu rukama svojim nežnim i pošalji ga na put ka zvezdama.
Da im pošalje pismo tvoje koje zvezdama pišeš.
I sa neba će u naručje tvoje pasti cvet , koji zalivati trebaš.
Cvet koji će se radovati lepom tvom licu, i milovati te mirisom svojim.
I nemoj reći da svet nade ne postoji , on je tu u mislima tvojim.

 


Jednom

moja poezija — Autor vladica @ 16:09

Današnji dan počeo je jako lepo , ali se malo više zamutio od nekih vesti koje su mi ga baš upropastile. Vesti nisu bile vezane za mene , već za druge ljude , ali pošto su mi ti ljudi bliski , srce nije kamen pa mora da odreaguje. Današnja pesma datira iz vremena maja prošle godine i sada kada je čitam , poželim da je nikada nisam napisao , ali ostaće ipak zabeležena i obeležiti jedan deo mog života.

 

Jednom



Jednom kada ugledam zvezdu plave boje na nebu.

I kad me u noći pozove onaj glas nebeski.

Ja ću samo tebi odmahnuti draga moja

Onako nežno i tiho, sa mojim pitomim pogledom.

I ako ugledaš jednu moju suzu.

Znaj da je sav moj život stao u nju.

I da si ti ta suza , suza moga života.



I nemoj žaliti za mnom, i nemoj tugovati.

Jer ne tuguje se za ovakvim čovekom setne duše.

I nemoj , molim te pustiti suzu.

Ne puštaju se suze za ljude proste duše.

Budi jaka , kao da me nikad nisi znala

Samo te jedno molim , da čuvaš pesme moje.

Jer one su pesme tvoje.

I znaj da su pisane dušom , koju sam ti darivao.

Čovek se samo jednom rađa i poklanja srce i telo.

Ne draga , ja ti poklanjam dušu koja ti pesme piše.

Pesme koje te čekaju celog života mog.



I nemoj tugovati za mnom, već srećna budi.

Onakva kakvu te poznajem.

Sa osmehom i bisernim zubima

Sa pogledom , najpitomije srne.

Sa prelepim licem koje ugledah.

Licem koje nosim u mislima svojim.

I budi mi srećna u životu svom, jer to je sreća moja.

Dragi anđele moj, nemoj žaliti za mnom.

 


Ima dana...

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 12:18

Ima dana , kad se probudiš i kad pomisliš da je čivat svet pao na tvoju glavu. Ustaneš, umiješ se, popiješ prvu jutarnju kafu ..... ništa se promeni. I dalje ti je ,,čitav svet,, na glavi.
Otvoriš prozor u ova ledena zimska jutra, napolju vedro, a ti vidiš sivu boju .... i kao da ti i oni sa neba poručuju da je za tebe dan pred tobom gubitnički. Brzo zatvoriš prozor, da te ona magija sa neba ne savlada još više .... i onda se setiš da uključiš TV, da ti bar on malo uveseli oči nekim bojama. I tamo prvo što ugledaš .......opet neki masakar , bombaš samoubica i ostali slični njemu.

Dragi moj dnevniče . Danas je dan zaljubljenih, ali ja nisam zaljubljen, dakle danas nije moj dan. Danas je taj dan namenjen nekim drugim ljudima.
Ali danas je Sv. Trifun. E, to je moj dan, kažu da od današnjeg dana zima počinje da pakuje svoje kofere i polako se sprema za odlazak. Mada prognoza kaže biće snega. Ali ima istine u tome, dan se produžava, pa ni taj sneg ni taj mraz neće uspeti da nas obori.
Januar se već odavno pozdravio sa nama, a Februar nam testira izdržljivost, i našu nestrpljivost za prolećem. I mnogi od nas se nadaju da će nam baš ovaj Februar , bar za jedan minut biti lepši od Januara. Ta nada, živi u nama, negde u dubini našeg bića, i nadati se je lepo , jer onaj ko se ne nada taj nikada neće imati lepši današnji i sutrašnji dan.
Pa zar sam ja to negde usput ispustio nadu , pa mi je danas pao sav svet na glavi ? Moraću da se bar mislima vratim u predhodni dan, i potražim je , sigurno me čeka negde pokraj puta mog života , da je pokupim i vratim u svoj mozak u svoje biće. Teško je živeti bez nade. Verujte , više puta provereno.

I javiću ja kad je budem pronašao, pa to će se videti već u narednom danu. A sada, jedino mi pada na pamet da uključim zvučnike, pronađem Pink Floyda , sa čuvenom High Hope i uđem u trag propuštenih misli.

.........The grass was greener
The light was brighter
With friends surrounded
The nights of wonder........

  

 


Sjaj u očima

moja poezija — Autor vladica @ 12:26

I kad sada preturam po pesmama , svaka od njih stvara mi neki čudni osmeh na licu. 


Sjaj u očima

Da li se gasi sjaj u očima našim ?
Da li tvoje oko više sija ?
Ne vidim ga, daleko je od mog oka.
I sve dalje i dalje, kao da naše oči beže.
Kao da je sjaj, koji u njima beše , izgoreo.

Više se ne sećam tvojih očiju.
I tvoj lik polako izlazi iz mog mozga.
Možda te nekada sretnem u tvom velikom gradu.
Možda jednom prođemo istom stazom života.
I naše se oči tada ugledaju.

Ne, prepoznati se one neće, znaj zato što u njima neće sjaja biti.
Onog istog sjaja u očima, na obali Dunava, gde se upoznaše.
E taj sjaj u očima našim, baš on se ugasio.
I kao da je šibica , koja ga je nekada zapalila.
Potonula u Dunav, pokvasila se i zauvek ostala na dnu.

Da li ćeš me tada u onoj nepreglednoj masi ljudi prepoznati ?
Da li ću i ja tebe ugledati, kao što te ugledah onog dana.
Na onoj našoj stanici života.
Na onoj stanici prvog našeg sastanka.
Sastanka , koji ostade samo sećanje.

A kada jednom mladi bagrem postane starac.
I kad njegov miris izgubi svežinu.
Tada će sećanje naše izbledeti.
I u mozgu tvome i mome , mi nećemo biti.
Kao san , koji se zaboravi posle buđenja.

 

 


Plavi cvet

moja poezija — Autor vladica @ 14:31

Pesma je nastala, u Aprilu kad je sve bilo uveliko zeleno i kada je poljem cvetalo plavo cveće. Napisana je jednoj drugarici, koja je i danas veliko moje osveženje, kad god se negde susretnemo.

I da ne zaboravim, postavio sam slike, one šarene slike u punoj veličini, da vam vaše oči još malo uživaju u njihovim bojama.

 

 Plavi cvet

Ne poznajem te, ne znam ništa o tebi,
Samo znam tvoje ime.
Ni ti mene ne poznaješ i nikad me srela nisi.
Da, samo jednom i tada me u oči gledala.
I tada i jedini put u ovom životu,
Kao da sam te znao iz nekih svojih priča.
Kao da sam onaj cvet za tebe ubrao.
Onaj cvet, koji si jednom u svom snu dobila.
Taj cvet sam ti ja darivao.
Sećaš li se toga sna ili se svi lepi snovi, zaborave.
Ja svoje snove pamtim, ja ih beležim.
Moji snovi su kao neka krivudava reka,
Reka plave boje.
Moji snovi su plave boje.
I cvet koji sam ti darivao u snu, bio je plav.
Voliš li cvetove plave?
Ako voliš, ja ću ih ponovo ubrati za tebe.
I darivati ih u nekom novom snu.
Staviti ti cvet, na tvoj perjani jastuk.
I tvoje snove obojiti u plavo.
A znam, da ćeš uživati u takvom snu.
Nekada su snovi lepši od jave.
Java, često pokvari snove.
Zato sanjaj, sanjaj lepe snove
I neka ti u njima cveće stalno na jastuku stoji.
Baš onakvo cveće koje sam darivao.

 


Nada i srce

moja poezija — Autor vladica @ 11:34

Ovo je jedna moja pesma kombinovana sa razmišljanjem, i da mi juče @stepskivuk nije predložio da je postavim ovde, najverovatnije ne bih je postavljao.

 

Sve pesme i reči ovog sveta
pišu se iz osećanja duše.
Ali samo jedna reč napisana
piše se iz našeg srca.

Ta reč jaka i slaba, nikad umorna
zove se nada, nada za životom.
Kad je nada slaba, onda je i srce slabo
Kad je pak jaka, onda je bolesno

I uvek je srce to koje nosi sve spone nade
I uvek je ono, to koje želi da pobedi nada.
Ali umorno srce, nema snage koju traži nada
I onda nada umire, i gase se zajedno

 

 


Razmišljanja...

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 11:19

Poslednjih par dana razmišljam o blogu.

Na ovaj blog sam došao pre dve nedelje i započeo da prenosim svoje misli, svoje pesme...

Ali da se za tren vratim u skoriju prošlost. Nisam ja baš početnik bloger, već sam bio na drugom blog sistemu od oktobra meseca. I nije sad da ovde perem ruke, ali da sam znao za ovaj blog, ja bih sasvim sam siguran počeo sa pisanjem od početka ovde.

Na tom blogu, ja sam pisao, ali nisam imao komentare. Samo par komentara, meni poznatih ljudi, pa kasnije kako kažu, ni oni nisu mogli da me komentarišu zbog tehničkih problema?!

I jednog dana dobio sam adresu ovog bloga, razgledao ga i rešio da se ovde preselim i udomim, jer baš nisam od onih koji lutaju netom za nekom novom oazom. Započeo sam i odmah dobio prve komentare, osetivši da ljudi ovde čitaju ono što napišeš.

Paralelno sa pisanjem, počeo sam da čitam vaše blogove i u istinu sa nestrpljenjem očekivao nove tekstove, a puno mi je značilo da pročitam komentare koji vi upućujete jedni drugima, jer komentari su jedna jako važna rečenica da bi taj blog imao svoju dušu.

Vraćam se na moj predhodni blog, kad ti pišeš, i ostvljaš neku svoju ,,kreativnu dušu,, , a svi ćute, kao da si na nekom ,,blogu duhova,,. Ponekad sam priželjkivao da me neko bar opsuje, a to bi mi značilo da je taj pročitao ono što sam pisao. Ali ni toga nije bilo.

I zašto sada ovo pišem? Zato što sam poslednjih dana uvideo šta u stvari znači blog i kako on može uticati na naše emocije, pa i na neki deo našeg života.

Voleo bih da se ova oluja koja je protutnjala ovim blogom, smiri ....jer znam da posle oluje dolazi sunce. Ja sam sasvim siguran u to.

A, verujte da sam želeo da obrišem sve tekstove na starom blogu ..... ali sam odločio da ostanu .... da prkose baš onima koji tuda prođu ...... jer obrisana reč kao da nikada nije ni napisana, ona samo može da boli one koji su je čitali.  

Zato, ne dozvolite da vam ,,lome bagrenje,, ....... pod njima ste stvarali jedan deo svog života.

Trenutno slušam Eninio Morriconea  i postavljam ovu sliku, da malo iz ove patetike bar oči ugledaju neke šarene i veselije boje.

 

Prijatan dan Vam želim ! 

 


 



«Prethodni   1 2 3 ... 31 32 33 34 35 36 37 38  Sledeći»

Powered by blog.rs