San u javi

Jednog dana kad padne poslednji sneg!

moja poezija — Autor vladica @ 12:27

Nedelja je dan predviđen za odmor. Ma ko to kaže, baš bih vole da znam odakle taj zaključak?
Probudio sam se danas u 7 sati , a tako sam želeo da odmorim dugo, duže, najduže...

Probudilo me je belilo u sobi. Sva je soba bila tako svetla, kao da sam spavao na nekom

blještavom neonskom svetlu koje podseća na trgovinske centre čiji su plafoni prosto pretvoreni  u neonsko svetlo.

Ali , da sad ne fantaziram, ta svetlost u hladnoj sobi dolazila je od spolja , napolju je bilo tako belo od snega koji je vejao svu noć, a vetar koji je svu noć duvao, pravio je mle kupice snežnih nanosa.

E sad , ja bih želeo da ovo bude poslednji sneg ove zime , ali ide Mart , koji će nam još koji put poslati pahulje sa neba , koliko da nam pokaže svoj poslednji ples pred proleće.

Slika koja postavljam je baš iz mog dvorišta , bašte u kojoj su visibabe zatpane snežnim nanosom.

A ova pesma , je za onaj prvi sneg... ali neka je.

Jednog dana kad padne prvi sneg

Jednog dana kad padne prvi sneg
Ja ću biti jedna pahulja.
Ti ćeš svojim lepim dugim prstima.
Uzeti sneg sa grane magnolije i staviti ga na dlan.
I nećeš ni znati da sam ti ja na dlanu.
A ta pahulja će se istopiti na rukama tvojim.

I neka se istopi, pahulje ne traju dugo.
Kao što naša ljubav beše kratka.
Jedino što ostade to je taj trag u životu.
I taj trag se nika izbrisati ne može.
A pahulja ta samo ti jednom u životu.
Na tvoj dlan padne.
I samo je tada možeš držati u ruci.
Samo tada , samo jedan tren.

A kad ti se pahulja ta , na ruci istopi.
Zazvoneće zvona, Saborne crkve.
I setićeš se mene , kad ugledaš voštane sveće.
I plakati, plakati za mnom.
A niko tada neće znati zašto suze pustaš.
Samo ti, samo ti .
I poljubićeš sveću.
I moliti se Bogu za mene , kao što se
Moljeh i ja svo vreme za tebe.

Suze tvoje i suze koje roni sveća ,
Stapaće se zajedno u pesku
I pričaće priču iz našeg života.
Ne ispričanu priču, ne dovršene reči.
Prekinutu , ni za šta , ni zbog čega.
Pogledaćeš u nebo i tražiti istu pahulju.
Onu koja ti se istopila na ruci.
A pahulja ta samo ti jednom u životu.
Na tvoj dlan padne.
I samo je tada možeš držati u ruci.
Samo tada , samo jedan tren.


Ne volim Ponedeljak

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 11:40

U meni izaziva neku neizvesnost nedelje koja je predamnom. I tako svaki put, mesecima, godinama unazad. Ne znam zašto, ali ponedeljkom moja jutra su tužna, i kad sunce sija i  kiša pada  i kad snegovi veju.

Ovog ponedeljka osvanulo je sunčano jutro u mom gradu, ali je napolju bilo toliko hladno, da se se ledio dah. Rekoh sebi, za to je kriv ponedeljak.

Ali zašto, tu krivicu prebacujem na ovaj dan?

Verovatno je to povezano sa nekim mojim dečačkim danima, kada me je majka budila za školu, a kasnije, za studentske dane, kada su vikendi nešto najlepše što student doživljava u svom studentskom životu. A sada, verovatno to što svi nekako na poslu ponedeljkom ,,zapnu,, , kao da je taj dan odlučujući za dešavanja u celoj nedelji.

Ne volim ponedeljak, ima čak i najviše slova u svom imenu i deluje onako preteće. Nešto poput onoga, ,, ma videćeš ti u Ponedeljak,,

Eto tako, ponedeljak mi se urezao u glavu, kao dan ,,D.. , za sve događaje u nedelji, kao dan kad svi nekud žure, kao da će im ta žurba odlučiti o životu.

Kada bih mogao da biram, voleo bih da prespavam ponedeljak, da ga jednostavno ignorišem, kao da ne postoji. Kao da je on jedan običan putnički voz koji prolazi stanicom, ali ne moj voz , pa ga samo pogledom ispratim.

E baš ga ne volim.

A vi, .... ne obazirite se na ovo moje razmišljanje, možda je vama ovaj dan srećan i neka vam bude. Ja zaista to priželjkujem.

Želim Vam srećan Ponedeljak.

 


To je moj grad

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 13:53

zapis iz mog grada u jesen 2007 

Skoro svako veče šetam ulicama svoga grada. I svaka šetnja mi je nekako drugačija od predhodne , i nekako žalosnija od predhodne. Znam svaki kamen na koji naiđem i onog psa koji me zalaje kada tuda prođem iako me već poznaje. Osećam miris svoga grada tu kad prođem pored one pekare i miris dima cigareta pomešan sa mirisom pića pored kafića u centru. Onaj kamen koji me stalno spotakne u onoj mračnoj ulici u kojoj skoro svaki put neizostavno prođem.

To je moj grad. Grad u kome sam se rodio , pa ga u vreme školovanja napustio i nanovo mu se vratio. I sada kako koji dan izmiče , a svaki sat dodaje se mom životu, ja počinjem da se nekako odvajam od onog puta kojim prolazim svakodnevno. Kao da taj put i te puteve prepuštam nekim novim ljudima , koji trebaju da obeležavaju svojim tragovima život ovog grada. I ove večeri sam se kretao istim putevima, istim ulicama.

I gledao iste sokake , disao iste mirise, koračao kamenim ulicama , koje su ostale netaknute iz nekih davnih vremena. U jezgru grada gužva u kojoj sam se spoticao i uplitao noge kao da tuda prvi put prolazim. Najednom tuga je prohujala vazduhom i obmotala se oko mene i mog mozga. Nije ušla u moju dušu , jer sam nju darivao davno nekome. I bolelo me i nije me bolelo.

Kiša je počela da pada , a sa njom i lišće , da o jednom trošku zauvek ode sa drveta. Onaj žuti list prošao je pored moga lica i onako lelujavo bi pao na zemlju tu pored mene. A kapi kiše dodirnule bi moje lice i svaka kap kao da se je takmičila da me dodirne.

To je moj grad. Ali ja ove večeri ne osećam svoj grad. Kao da ne želi da priča sa mnom, kao da smo sve naše priče već ispričali. Žurnim koracima napuštam ulice i hitam prema svojoj ulici. Ulazim u mračno dvorište , stapam se sa mrakom i gubim u tami svoga grada.

To je moj grad.

 


Budi li vas muzika ?

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 12:04

Koliko puta vam se desilo i dešava da dan započnete muzikom i da vas muzika uspava?

Skoro sam o ovome pisao i jednostavno ponavlja mi se i možda ja baš i želim da se ponovi, jer mi je onda dan ispunjen.

Obožavam da slušam Pink Floyda, posebno pesme High Hope, Wish You Were Here, 
Time, If....

Januar se već odavno pozdravio sa nama, a Februar nam testira izdržljivost, i našu nestrpljivost za prolećem. Cinično se smejem, ali dan se produžava, pa ni taj sneg koji će ,, možda,, proprskati do kraja ove zime neće uspeti da nas obori, ...da obori moje misli o proleću. I mnogi od nas se nadaju da  će nam baš ovaj Februar, bar za jedan minut biti lepši od Januara.

Jutros me je probudila jedna pesma koju sam čuo na radiju, koji mi je bio uključen svu noć. Pevala je Doris Day, njenu poznatu pesmu Perhaps, perhaps, perhaps. Iskreno volim ovu pesmu, ali do sada se nisam nikada probudio uz ove njene zvuke.

I ovo sunčano jutro ovog pomalo depresivnog Februara najednom mi je postalo obojeno. I to samo zbog ove jedne i jedine pesme. Odzvanjale su reči ove pesme, čitavo pre podne i nekako,osećam se srećno, zadovoljno, nasmejano.

Razmišljao sam o tome kako jedna sasvim obična pesma moze da pokrene čitav sklop naših unutrašnjih zupčanika i da tada čovek oseti bar jedan minut sopstvenog zadovoljstva.

 

Doris Day – Perhaps, Perhaps, Perhaps…

You won't admit you love me
And so how am I ever to know?
You always tell me
Perhaps, perhaps, perhaps

A million times I've asked you,
And then I ask you over again
You only answer
Perhaps, perhaps, perhaps

If you can't make your mind up
We'll never get started
And I don't wanna wind up
Being parted, broken-hearted

So if you really love me
Say yes, but if you don't dear, confess
And please don't tell me
Perhaps, perhaps, perhaps

Perhaps, perhaps, perhaps

If you can't make your mind up
We'll never get started
And I don't wanna wind up
Being parted, broken-hearted

So if you really love me
Say yes, but if you don't dear, confess
And please don't tell me
Perhaps, perhaps, perhaps
Perhaps, perhaps, perhaps
Perhaps, perhaps,  perhaps


I nebrojano puta sam ovog dana pustao ovu pesmu i znam da ću se ove večeri uspavati sa tim zvucima.

Negde u nekom svom drugom uglu mozga razmišljam da, i nije tako, ni toliko bitno koja će vas pesma ili muzika pokrenuti, već je bitno da muzika gospodari nekim našim delovima mozga, samo joj trebamo dozvoliti da uđe na ta vrata….  

                                  


Ljubavna priča...

power point — Autor vladica @ 15:05

Tekst koji sledi sam napisao i od njega napravio svoju PPS, prezentaciju.  Imajte prijatan dan !

 

Jednom, ne tako davno živeo je jedan čovek u svom malenom svetu, okruženom onako kako je on želeo da ga stvori za sebe.

Voleo je ljude oko sebe i oni su njega voleli, radovali mu se, i skoro svi koji su ga poznavali želeli su da razmene koju reč sa njime...

Imao je on i svoje ljubavi u životu i voleo je i bio voljen. Toliko voljen, da ga one i sada pamte..

Ali ne ide sve u životu onako kako zamisliš. Tu si sa ljudima, svaki dan, okružen pažnjom, ali ti ostaje u srcu neka praznina, koju godinama pokušavaš da popuniš... I misliš, da ćeš baš ovog dana uspeti ... “Da od života napraviš radost i nadaš se da je došao dan, tvoj dan". Ali dani prolaze, a praznina ostaje, ostaje nepopunjena ... I čovek se povlači u sebe i tone u nekom svom svetu..

Godine su prolazile, a čovek je čekao da mu se pojavi neka nova ljubav i popuni mu prazno srce... Čekajući je ostareo, kose su mu postale sede, izraz lica, ostao onakav kakav je bio davno... Njegova prava ljubav se nije pojavila. I svaki dan i svaki čas, kao da je tu svoju ljubav, čekao na svom pragu. Na pragu svog života. Tužno lice čoveka umivale su kapi kiše koje su se slivale niz njegove obraze i utapale sa suzama...

Jednog dana, na vratima mu se je pojavio jedan odrpani prosjak… “Čovek mu je poklonio prsten koji je čuvao godinama za svoju ljubav. Prosjak ga je upitao, zašto to radi ? “Zato što znam da se ta ljubav koju godinama čekam i kojoj je bio namenjen ovaj prsten nikada neće pojaviti. Toliko godina sedim na ovom pragu i tek danas sam shvatio da je moja sreća umrla... Uzmi ovaj prsten, prodaj ga, živećeš neko vreme od njega..ja sam živeo sa ovim prstenom godinama... Čovek se okrenuo, ušao u kuću, zatvorio vrata i neki kažu da ga više nikada nisu videli ...... Priča se da je otišao daleko, daleko od svog kućnog praga i da u nekim dalekim zemljama, sa slamnjemim šeširom na glavi sedi ispred kuće u divljini i zajedno sa kišom isplakuje svoj život.

Zato ti koji ovo budeš čitao upitaj sebe, da li si pronašao svoju ljubav? Ako jesi, čuvaj je i zalivaj, ljubav je osetljivija od svih biljaka koje kroz život negujemo. Ali za uzvrat traži, bar malo parče poštovanja i razumevanja. I biće ti dobro u životu. Kad pogledaš u vedro nebo, ugledaćeš mnoštvo zvezda. Te zvezde nisu slučajno na nebu. One su na njemu da te podsete da svakog dana trebaš da jednu pokloniš svojoj ljubavi, a da istog dana jednu dobiješ i ti... Ta zvezda u tvojoj ruci, darivana od tvoje ljubavi ima sjaj koji ti pokazuje pute kako se ljubav čuva. I onaj potok koji teče, ne teče slučajno. Svaka kap vode iz potoka koju ti draga osoba, stavi na lice ispisuje reči najlepših ljubavnih priča. I ona pahulja snega koja leluja sa neba i padne ti na lice nije obična pahulja Kada ti je draga osoba, ukloni svojim prstima sa lica, ona postaje pahulja ljubavi vaše.

Upamti, da svaki život ima svoju ljubavnu priču. I ne dozvoli da se ona jednom ispriča i kao svitak starog papira odloži u neku prašnjavu policu. Upravo ti si ta osoba, koja trebaš da napišeš ,,ljubavnu priču,, koja ostaje večna.

Znam da možeš – Želiš li?

 

(kliknite na sliku za download - PowerPoint prezentacija, 0,23 MB)

Moj bajs je crvene boje !

power point — Autor vladica @ 15:38

E, lepo ... upravo sam se vratio sa pauze na posao i bukvalno sam ušetao bajsom u firmu. Da dobro sam napisao, bajsom u firmu. Ovog sunčanog jutra napokon došao sam na posao mojim bajsom, i tako sam se svo vreme smeljuljio u vožnji, da sam možda nekome bio čudan?!

Ali ja toliko volim svoj bajs, da sam i po onoj najvećoj zimi par puta vozio po nekim zaleđenim krajevima.

Danas sam u vreme pauze otišao do kuće, i natrag na posao, i toliko mi je srce bilo ispunjeno zbog toga da sam zaboravio na sve negativne stvari koje me okružuju u poslednje vreme. Vozeći se, primetio sam da su ljudi iako je ogrejalo sunce, nekako još uvek u onom depresivnom stajlingu lica, koji je verovatno posledica ove zime. I sve su nekako obučeni u nekim mračnim bojama odeće da sam im ja nekako prkosio u svetlo-plavim farmericama, sivo-maslinastoj jakni, crno-narandžastim patikama i mojim bajsom ,,crvene boje,, I dok sada ovo kuckam, ja se smeljuljim.

Današnja pesma koju ovde postavljam je pesma iz koje je nastao pps, koji sam danas napravio. Još uvek su sveža slova na ovum pps-u tako da se ne umažete.

Gledam te

Gledam te svakog jutra kako spavaš kraj mene,
i ko zna šta sanjaš, sigurno neke lepe snove,
protkane čipkama i plišanim medama.
Gledam te svakog jutra kad ustajem u praskozorje,
i to tvoje prelepo rumeno lice, kao pamuk meko.
Gledam te svakog jutra srećnu u snu,
sa kosom dugom, kako je razbacana po perjanom jastuku.
Gledam i tvoje bele duge prste, koji jastuk grle
i želim da te tako zagrlim i pribijem uza se
svu onako mekanu i zanosnu.
Ne budi anđela dok spava.
Gledam te anđele.

 Evo linka za moj novi PPS

http://www.sendspace.com/file/w4yfhy

 


eh, moj prijatelju...

moja poezija — Autor vladica @ 10:59

Ova subota mi je započela nekako nežno, pomalo setno, jer su mi u glavi osvanule misli o nekom prijatelju koji mi je jako puno značio u životu, ali valjda se dešava to da ni ptice iz istog jata ne lete uvek zajedno. I ovog jutra sam srećan, a tužan. Srećan što mi se sunce raduje, a tužan, što znam da sam prekinuo jedno prijateljstvo i znam da ga više ne mogu povratiti, jer je sve dalje od moga bića.

Juče sam @biljani , obećao da ću da postavim pps o prijatelju, a danas se sve to kao namestilo, da li možda sugestivo, zaista ne znam, da baš pišem o ovome.

I sada me ubija muzika pevačice Katie Melua, ali ako neka ubija... ja se iz ovakve muzike uzdižem i sakupljam energiju.

A pesma koja bi trebala da prati ovo moje, već završeno prijateljstvo bi trebala da izgleda ovako :

Prazni putevi

I još prolazim tuda gde zajedno nekada hodasmo ti i ja.
Pogled mi je sada prazan, ali sećanje ne bledi.
Još osećam miris tvoj, kada te onog dana zagrlih.
I još osećam dodir tvoje ruke koja me dotakla.
A vreme prolazi i neznam gde sada da gledam.
Da li u onaj put kojim smo tragove ostavili.
Ili u nebo plavo na kome oblaci pišu tvoje ime.

Sve je tako tužno, tužni su putevi naši.
Što se tako najednom razdvojiše u noći.
I lutaju sada u pejzažima samoće.
Odbačeni jedan od drugog, ti prazni putevi naši.
Čekaju naše korake, koji neće tuda proći.
U beskraju nade, tuga nalazi naše puteve.
Da li i ti tuguješ za putevima našim?
I pomisliš li da smo mogli tuda zajedno ići?
Ili ti ponos tvoj misli ove obara.
A u dubini tvoga mozga, sada jedan deo tebe plače.
I pati, za ovim našim praznim putevima.

I sada ću vam postaviti ovde pps, koji govori o prijateljstvu. Pps, nije moj, ali sam tekst prepravio i prilagodio svom razmišljanju. Imajte prijatan dan.

http://www.sendspace.com/file/r5pzd6

 


Duga života

power point — Autor vladica @ 14:27

Nedelja je, da vas ne davim nekim svojim setnim pesmama. 

Ali vas molim da pogledate ovu moju prezentaciju i zamislite 

se da ipak čovek ima svoju dugu života i da je samo treba ugledati.

Nadam se da će ovakav način postavljanja pps-a biti pristupačan za skidanje 

ovog fajla i lakši nego postavljanjem golih linkova. 

 Uključite zvučnike, i prepustite se mislima ....prijatan dan !

Ovo je jedna od mojih poslednjih pps prezentacija.  

 (kliknite na sliku za download - PowerPoint prezentacija, 0,66 MB) 


Oprosti mi za bol

power point — Autor vladica @ 11:03

Danas je ponedeljak. Ne, ….priča o ponedeljku je ispričana. Probudio sam se nekako umoran. Pa i to se dešava. Sanjao sam neke čudne snove, neke ljude koje poznajem, ali srećom ne sećam se snova pa mi je onda i lakše da ne mislim o tome.
Na posao sam došao svojim bajsom, malo promrzao, jer jutra su još uvek hladna. I evo sada pijem svoj čaj i razmišljam o onome što ću danas pisati.

Danas su moje misli usmerene, na bol. Ali ne onu fizičku, već onu emotivnu, duševnu bol. I neću ja sad tu pisati o meni nanetoj boli, već o boli koju sam ja, nanosio dragim ljudima. U svojim pesmama, pokušavao sam da dotaknem tu bol, ali slučano naišao sam na jednu pesmu, jednog meni nepoznatog autora, zastao, pročitao je par puta i duboko se prepoznao u njoj, kao da je za mene pisana. Meni niko nikada nije posvetio ni jedan stih. Ja jesam,mnogama i imao sam tu hrabrost da ovu pesmu proglasim nekom sopstvenom pričom.
Voleo bih da autor ove pesme ikada, pogleda ovaj pps, lično mislim da je ova pesma to zaslužila.

I za sve ono što sam činio drugima, stojim pred Bogom. Jer Bog je moja kazna !

Pogledajte ovu moju priču.  

  

(kliknite na sliku za download - PowerPoint prezentacija, 0,61 MB)  


Moja priča

power point — Autor vladica @ 11:43

Svako od nas u životu ima svoju priču. I niko od nas je nije ispričao do kraja, jer to su priče koje nemaju svoj kraj. Kraj je negde tamo u nekom beskraju naših misli.
Ali, ljudi često menjaju svoje priče i prepušatju da ih pišu vetrovi u našim glavama.
Ovom prezentacijom pokušao sam da vam opišem svoju priču i pokušam da vas podstaknem da razmislite o nekim već odavno izrečenim mislima.

Prijatan dan Vam želim.

 

  

(kliknite na sliku za download - PowerPoint prezentacija, 0,55 MB)  



«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 ... 33 34 35  Sledeći»

Powered by blog.co.yu

ovo je autorski blog i na njemu su svi članci i sve pesme vlasništvo autora i kopiranje nije dozvoljeno