San u javi

Znam

moja poezija — Autor vladica @ 12:24

 

Ne vidim te , ne čujem tvoj glas danima.
Ali znam šta radiš i znam da se pretvaraš među ljudima.
Znam da te peče. Znam i to da si mi ljuta.
Ali zar ne pomisliš , na lepe dane , zar ne pomisliš na naše priče.
Na one tri predivne šetnje u stvarnom svetu.

Ja znam da ponekad zaplačeš.
Ne nemoj plakati za mnom. Za mnom niko ne plače.
Ne plače se za skitnicama života.
Nekad pomislim da u isto vreme radimo iste stvari.
Da u isti minut nekog dana plačemo.

Ja te za ljubav neću moliti, za ljubav se ne moli.
Ljubav je jedino osećanje koje samo mozak može sazidati.
I znaj da ništa izgubila nisi što me u tvom srcu nema više.
Znaj da sam neko sasvim običan, najobičniji u tvom životu.
Jer ljude kao mene , možeš svuda pronaći.

I jednog dana , kad sunce na nebu zarumeni.
I kad istom onom stazom , gde šetah sa tobom.
Prođe moja senka sasušenog lica i pognute glave.
To ću biti ja , ali me ni tada prepoznati nećeš.
Tada će tvoje lice zasjati i bićeš najlepša.

I znam da ćeš tada biti srećna , jer sreću čovek sam bira.
Krajičkom oka, pogledaću tvoje lepo lice.
Biću srećan , zbog tvoje sreće.
Proći ću tiho tik pokraj tebe .
I otići u večnost kao skitnica života.

 

 


Nikada...

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 12:22

Nikada , baš nikada nisam povređivao ljude sa nekom namerom, da im nanesem neku bol u duši , neku prazninu .......ali sam ih ipak povređivao. Nesvestan učinjenih poteza , činio sam glupe ishitrene poteze , u svojoj nemoći da u tom trenutku zaustavim uragan u svom mozgu. I bolelo je njih , i bolelo je mene. I što je bol bila izraženija , to sam stajao pobednički pred sam sobom, poraženim.

Ha , ljudski um, je kao neko beskrajno polje ukrašeno svim godišnjim dobima , koja se u samo jednom trenu mogu promeniti.

Nikada nisam znao , koje godišnje doba vodi na tabeli u mom mozgu, ali sam znao da iz jeseni pređem u proleće ,.... iz zime u leto , i tu nikada nije imalo nekog pravila.

To pravilo se izgubilo , negde na početku mojih misli , i ja , više i ne pokušavam da ga pronađem.

Nikada , neću odrasti..... nikada. Uvek će u meni čučiti jedan , neozbiljan dečak , koji će razmišljati brzinom svetlosti i u toj brzini , zbunjivati ljude oko sebe.

A , sve je moglo biti drugačije , da nisam odmah postao sanjar , nekih čudnih snova. I kao da su ti snovi formirali moj mozak, moje misli i razmišljanja. Da , to se je desilo , onda kada je kroz moj um prostrujao predeo nekog rajskog vrta , i ja sam želeo da mi on ostane u umu trajno. U borbi da zadržim taj raj , rušio sam sve pred sobom, rušio sam sebe , potpuno se sam porazio i sada kao neki izgubljeni vitez lutam ovim zemaljskim plavetnilom.

Ponekad stanem pred ogledalom i nepomično zurim u svoj lik, i kao da ne vidim sebe , već vidim stranca kojeg , ja predstavljam u ovom životu. I tada u tom trenu , potoci dešavanja prolaze mojom vizijom. Ti potoci , koje sam ja uglavno kreirao.... potoci kojim su prolazili mnogi ljudi koje sam upoznao. Zapravo , oni koji mi nisu značili ništa , oni nisu ni aktivno učestvali u mojoj životnoj priči. Oni pak koji su mi činili život , oni su nekim mojim glupim reakcijama bili sklanjani od mog uragana.

I danas ne znam , jesu li oni to shvatili, da li su mogli da pretpostave da sada više nisam sa njima, samo zbog mene samoga ili su sve to doživeli kao tok života , sa usponima i padovima.

Ne , ja nikada nikoga nisam povređivao , ali sam činio neke nevidiljive povrede , one koje su ostale smeštene u hangaru misli. Žao mi je tih ljudi, žao mi je sebe . Ali da li ja zaista iskreno umem žaliti ili je to jedna slabim glasom izgovorena rečenica.

To nikada neću saznati. Nikada.

  


Suza

moja poezija — Autor vladica @ 11:13

Kada bi reči mogle da plaču,
Ti bi u svakoj mojoj reči osetila suzu.
Onu pravu , onu koja ti je pala na dlan.
Onu koju si minutima večnosti nepomično gledala.
Suzu koja se istopila na tvom dlanu.

Gledam besciljno , u nekom neznanom pravcu,
I tražim one izgubljene ne izrečene reči.
One reči koje razdovijše tvoju i moju misao.
Prekinuta misao , izgubljena u sivilu života.
Tamo negde , gde se razdvajaju srca.

Znam, da možda kadkad pomisliš na mene.
U nekom već zaboravljenom svetu.
Nasmešiš se , okreneš glavu i odeš svom životu.
Baš kao što si odlazila i kada zajedno smo bili.
I onaj posledni put , i onaj naš zadnji pogled.

Nisam slutio da je to bio kraj.
Ni ti nisi slutila, to dobro znam.
A taj naš posledni dan bio je toliko šaren.
Kao da je samo vreme slutilo naš kraj.
I pružilo nam sve boje života u tom trenu.

Ne volim Januar, nekako je siv.
Ispija iz mog mozga sve lepe misli.
I one najlepše što imasmo nekada
One samo tvoje i moje , sakrivene pod nekom zvezdom.
Koja je izgubila svoj sjaj zauvek.

Želim te zaboraviti , zauvek.
Nekako ,mi to ne polazi u mislima.
Kao da su moje misli neki zid izgradile.
I tamo te skrivaju od mene samog.
Ja te stvarno želim zaboraviti.

  


Razmišljanja...

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 11:19

Poslednjih par dana razmišljam o blogu.

Na ovaj blog sam došao pre dve nedelje i započeo da prenosim svoje misli, svoje pesme...

Ali da se za tren vratim u skoriju prošlost. Nisam ja baš početnik bloger, već sam bio na drugom blog sistemu od oktobra meseca. I nije sad da ovde perem ruke, ali da sam znao za ovaj blog, ja bih sasvim sam siguran počeo sa pisanjem od početka ovde.

Na tom blogu, ja sam pisao, ali nisam imao komentare. Samo par komentara, meni poznatih ljudi, pa kasnije kako kažu, ni oni nisu mogli da me komentarišu zbog tehničkih problema?!

I jednog dana dobio sam adresu ovog bloga, razgledao ga i rešio da se ovde preselim i udomim, jer baš nisam od onih koji lutaju netom za nekom novom oazom. Započeo sam i odmah dobio prve komentare, osetivši da ljudi ovde čitaju ono što napišeš.

Paralelno sa pisanjem, počeo sam da čitam vaše blogove i u istinu sa nestrpljenjem očekivao nove tekstove, a puno mi je značilo da pročitam komentare koji vi upućujete jedni drugima, jer komentari su jedna jako važna rečenica da bi taj blog imao svoju dušu.

Vraćam se na moj predhodni blog, kad ti pišeš, i ostvljaš neku svoju ,,kreativnu dušu,, , a svi ćute, kao da si na nekom ,,blogu duhova,,. Ponekad sam priželjkivao da me neko bar opsuje, a to bi mi značilo da je taj pročitao ono što sam pisao. Ali ni toga nije bilo.

I zašto sada ovo pišem? Zato što sam poslednjih dana uvideo šta u stvari znači blog i kako on može uticati na naše emocije, pa i na neki deo našeg života.

Voleo bih da se ova oluja koja je protutnjala ovim blogom, smiri ....jer znam da posle oluje dolazi sunce. Ja sam sasvim siguran u to.

A, verujte da sam želeo da obrišem sve tekstove na starom blogu ..... ali sam odločio da ostanu .... da prkose baš onima koji tuda prođu ...... jer obrisana reč kao da nikada nije ni napisana, ona samo može da boli one koji su je čitali.  

Zato, ne dozvolite da vam ,,lome bagrenje,, ....... pod njima ste stvarali jedan deo svog života.

Trenutno slušam Eninio Morriconea  i postavljam ovu sliku, da malo iz ove patetike bar oči ugledaju neke šarene i veselije boje.

 

Prijatan dan Vam želim ! 

 


 


Nada i srce

moja poezija — Autor vladica @ 11:34

Ovo je jedna moja pesma kombinovana sa razmišljanjem, i da mi juče @stepskivuk nije predložio da je postavim ovde, najverovatnije ne bih je postavljao.

 

Sve pesme i reči ovog sveta
pišu se iz osećanja duše.
Ali samo jedna reč napisana
piše se iz našeg srca.

Ta reč jaka i slaba, nikad umorna
zove se nada, nada za životom.
Kad je nada slaba, onda je i srce slabo
Kad je pak jaka, onda je bolesno

I uvek je srce to koje nosi sve spone nade
I uvek je ono, to koje želi da pobedi nada.
Ali umorno srce, nema snage koju traži nada
I onda nada umire, i gase se zajedno

 

 


Plavi cvet

moja poezija — Autor vladica @ 14:31

Pesma je nastala, u Aprilu kad je sve bilo uveliko zeleno i kada je poljem cvetalo plavo cveće. Napisana je jednoj drugarici, koja je i danas veliko moje osveženje, kad god se negde susretnemo.

I da ne zaboravim, postavio sam slike, one šarene slike u punoj veličini, da vam vaše oči još malo uživaju u njihovim bojama.

 

 Plavi cvet

Ne poznajem te, ne znam ništa o tebi,
Samo znam tvoje ime.
Ni ti mene ne poznaješ i nikad me srela nisi.
Da, samo jednom i tada me u oči gledala.
I tada i jedini put u ovom životu,
Kao da sam te znao iz nekih svojih priča.
Kao da sam onaj cvet za tebe ubrao.
Onaj cvet, koji si jednom u svom snu dobila.
Taj cvet sam ti ja darivao.
Sećaš li se toga sna ili se svi lepi snovi, zaborave.
Ja svoje snove pamtim, ja ih beležim.
Moji snovi su kao neka krivudava reka,
Reka plave boje.
Moji snovi su plave boje.
I cvet koji sam ti darivao u snu, bio je plav.
Voliš li cvetove plave?
Ako voliš, ja ću ih ponovo ubrati za tebe.
I darivati ih u nekom novom snu.
Staviti ti cvet, na tvoj perjani jastuk.
I tvoje snove obojiti u plavo.
A znam, da ćeš uživati u takvom snu.
Nekada su snovi lepši od jave.
Java, često pokvari snove.
Zato sanjaj, sanjaj lepe snove
I neka ti u njima cveće stalno na jastuku stoji.
Baš onakvo cveće koje sam darivao.

 


Sjaj u očima

moja poezija — Autor vladica @ 12:26

I kad sada preturam po pesmama , svaka od njih stvara mi neki čudni osmeh na licu. 


Sjaj u očima

Da li se gasi sjaj u očima našim ?
Da li tvoje oko više sija ?
Ne vidim ga, daleko je od mog oka.
I sve dalje i dalje, kao da naše oči beže.
Kao da je sjaj, koji u njima beše , izgoreo.

Više se ne sećam tvojih očiju.
I tvoj lik polako izlazi iz mog mozga.
Možda te nekada sretnem u tvom velikom gradu.
Možda jednom prođemo istom stazom života.
I naše se oči tada ugledaju.

Ne, prepoznati se one neće, znaj zato što u njima neće sjaja biti.
Onog istog sjaja u očima, na obali Dunava, gde se upoznaše.
E taj sjaj u očima našim, baš on se ugasio.
I kao da je šibica , koja ga je nekada zapalila.
Potonula u Dunav, pokvasila se i zauvek ostala na dnu.

Da li ćeš me tada u onoj nepreglednoj masi ljudi prepoznati ?
Da li ću i ja tebe ugledati, kao što te ugledah onog dana.
Na onoj našoj stanici života.
Na onoj stanici prvog našeg sastanka.
Sastanka , koji ostade samo sećanje.

A kada jednom mladi bagrem postane starac.
I kad njegov miris izgubi svežinu.
Tada će sećanje naše izbledeti.
I u mozgu tvome i mome , mi nećemo biti.
Kao san , koji se zaboravi posle buđenja.

 

 


Ima dana...

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 12:18

Ima dana , kad se probudiš i kad pomisliš da je čivat svet pao na tvoju glavu. Ustaneš, umiješ se, popiješ prvu jutarnju kafu ..... ništa se promeni. I dalje ti je ,,čitav svet,, na glavi.
Otvoriš prozor u ova ledena zimska jutra, napolju vedro, a ti vidiš sivu boju .... i kao da ti i oni sa neba poručuju da je za tebe dan pred tobom gubitnički. Brzo zatvoriš prozor, da te ona magija sa neba ne savlada još više .... i onda se setiš da uključiš TV, da ti bar on malo uveseli oči nekim bojama. I tamo prvo što ugledaš .......opet neki masakar , bombaš samoubica i ostali slični njemu.

Dragi moj dnevniče . Danas je dan zaljubljenih, ali ja nisam zaljubljen, dakle danas nije moj dan. Danas je taj dan namenjen nekim drugim ljudima.
Ali danas je Sv. Trifun. E, to je moj dan, kažu da od današnjeg dana zima počinje da pakuje svoje kofere i polako se sprema za odlazak. Mada prognoza kaže biće snega. Ali ima istine u tome, dan se produžava, pa ni taj sneg ni taj mraz neće uspeti da nas obori.
Januar se već odavno pozdravio sa nama, a Februar nam testira izdržljivost, i našu nestrpljivost za prolećem. I mnogi od nas se nadaju da će nam baš ovaj Februar , bar za jedan minut biti lepši od Januara. Ta nada, živi u nama, negde u dubini našeg bića, i nadati se je lepo , jer onaj ko se ne nada taj nikada neće imati lepši današnji i sutrašnji dan.
Pa zar sam ja to negde usput ispustio nadu , pa mi je danas pao sav svet na glavi ? Moraću da se bar mislima vratim u predhodni dan, i potražim je , sigurno me čeka negde pokraj puta mog života , da je pokupim i vratim u svoj mozak u svoje biće. Teško je živeti bez nade. Verujte , više puta provereno.

I javiću ja kad je budem pronašao, pa to će se videti već u narednom danu. A sada, jedino mi pada na pamet da uključim zvučnike, pronađem Pink Floyda , sa čuvenom High Hope i uđem u trag propuštenih misli.

.........The grass was greener
The light was brighter
With friends surrounded
The nights of wonder........

  

 


Jednom

moja poezija — Autor vladica @ 16:09

Današnji dan počeo je jako lepo , ali se malo više zamutio od nekih vesti koje su mi ga baš upropastile. Vesti nisu bile vezane za mene , već za druge ljude , ali pošto su mi ti ljudi bliski , srce nije kamen pa mora da odreaguje. Današnja pesma datira iz vremena maja prošle godine i sada kada je čitam , poželim da je nikada nisam napisao , ali ostaće ipak zabeležena i obeležiti jedan deo mog života.

 

Jednom



Jednom kada ugledam zvezdu plave boje na nebu.

I kad me u noći pozove onaj glas nebeski.

Ja ću samo tebi odmahnuti draga moja

Onako nežno i tiho, sa mojim pitomim pogledom.

I ako ugledaš jednu moju suzu.

Znaj da je sav moj život stao u nju.

I da si ti ta suza , suza moga života.



I nemoj žaliti za mnom, i nemoj tugovati.

Jer ne tuguje se za ovakvim čovekom setne duše.

I nemoj , molim te pustiti suzu.

Ne puštaju se suze za ljude proste duše.

Budi jaka , kao da me nikad nisi znala

Samo te jedno molim , da čuvaš pesme moje.

Jer one su pesme tvoje.

I znaj da su pisane dušom , koju sam ti darivao.

Čovek se samo jednom rađa i poklanja srce i telo.

Ne draga , ja ti poklanjam dušu koja ti pesme piše.

Pesme koje te čekaju celog života mog.



I nemoj tugovati za mnom, već srećna budi.

Onakva kakvu te poznajem.

Sa osmehom i bisernim zubima

Sa pogledom , najpitomije srne.

Sa prelepim licem koje ugledah.

Licem koje nosim u mislima svojim.

I budi mi srećna u životu svom, jer to je sreća moja.

Dragi anđele moj, nemoj žaliti za mnom.

 


Ne...

moja poezija — Autor vladica @ 14:55

Pa , rešio sam da malo ofarbam ovaj moj tužni blog , da mu postavim neke boje , koje će neke moje tekstove i pesme , bar malo ublažiti. Nekako , kada sam prvi put izabrao ono požutelo lišće , delovalo mi je da to ide u skladu sa mojim razmišljanjima, ali bolje je malo izaći iz tih sumornih boja.

Ne

Ne, nemoj mi reći da Dunav ljubi more , tamo na raskršću sveta.
Kad Dunav , gledah onog dana u očima tvojim.
I nemoj mi reći da je sunce neka planeta koja sutra odlazi,
Kad je sunce onog dana milovalo lice tvoje.
I opet ti kažem da zvezde na nebu nisu daleko.
I da ih tvoja ruka dodirnuti može , samo ako je pružiš njima.
I kad mrak padne, u tvom velikom gradu.
Pogledaj na nebu , zvezde ti poruku pišu , samo je pročitati trebaš.
I nemoj misliti da te reči ne postoje , već su one reči iz jave.
A sutradan , kad jutro osvane i kad nebo bude u boji plavoj
Ti pogledaj onaj oblak , daleko , daleko, koji na jug odlazi.
I mahni mu rukama svojim nežnim i pošalji ga na put ka zvezdama.
Da im pošalje pismo tvoje koje zvezdama pišeš.
I sa neba će u naručje tvoje pasti cvet , koji zalivati trebaš.
Cvet koji će se radovati lepom tvom licu, i milovati te mirisom svojim.
I nemoj reći da svet nade ne postoji , on je tu u mislima tvojim.

 



«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 ... 33 34 35  Sledeći»

Powered by blog.co.yu

ovo je autorski blog i na njemu su svi članci i sve pesme vlasništvo autora i kopiranje nije dozvoljeno