San u javi

Sanjao sam te

moja poezija — Autor vladica @ 21:23

Sanjao sam te noćas kako snivaš u postelji mekoj

Onako usnulu i rasutu po krevetu

Noga preko noge, sa rukama iznad glave.

U tirkiznoj spavaćici

Usnulu, rumenog lica i smešiš se u snu.

I sanjaš neke snove šarene, kao neki kaleidoskop

A ja te posmatram i znam ne smem te dotaknuti.

Ne smem, jer znam ako te dotaknem tvoji snovi će nestati.

Nestaće kao balon od sapunice i ti ćeš biti tada nesretna.

Zato te samo posmatram, čežnjivo u nekoj svojoj nadi.

Moji prsti me prevare, krenu da te dotaknu.

Prstima prelazim iznad tvoje kože, ne smem te dotaknuti.

Osećam samo toplotu tvoga tela.

I to mi je dovoljno.

Nesmem, probudiću ti san.

Odlazim, na prste, ne ostavljam ni tragove.

Okrećem se,  još jednom te pogledam,

onako zanosu i Usnulu

do nekog novog čežnjivog sna.

 

 


Manastir

moja poezija — Autor vladica @ 20:33

Put snegom posipan, krivudav

U autu tiha muzika podgreva tišinu

Ti samnom, tu pored mene, scrce moje puno.

Snegom zavejana šuma, sakrila je gole grane

Da ti lepša bude, da odmaraš oči na njoj.

Ti pored mene moje misli uzburkala si

Ne, nemam ništa na pameti.

Hoću samo da te imam tu, taj tren

Da slušam tvoj glas radostan

Kad ugledala si u daljini manastir.

Tvoju radost nesakrivenu

Korakom jedne devojčice

Odskakutala si u crkvu svetu

Dok gledam te, kako se raduješ, srce moje puno

Ko snežna kraljica, za moj san na javi

Sav ozaren srećom tvojom

Počeh da sumnjam da sve ovo moj san je

Da sa tobom u manastir dođoh

O ne ljuti se na mene oko moje milo

Što ti tog jutra nisam osvetlio puteve

Možda da bih sa tobom toga dana bio

U manastiru snegom prekrivenom

 


Dva puta

moja poezija — Autor vladica @ 11:32
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Znaš li koliko je teško provesti dan u samoći, a ne misliti na tebe.

Dok se sunce i oblaci sivi takmiče na nebu

I dok zvezde i mesec ispisuju reči samo tebi znane

A znaš li da ja mogu i reku zaustaviti da teče

Mogu zamrznuti sunce na nebu

I planinu pomeriti mogu

More preneti mogu gde god poželim.

Samo ne mogu prestati da ne mislim na tebe.

 

One večeri kada si sakrila zvezde

Dva puta si me ubila

Dva puta, dok si rečima svojim okrenula planetu oko sebe

 

Bio sam tada poražen, pogažen, a da nisam mogao da reč izustim

A, ti, ti si stajala predamnom sa mačem ljubavnim

I dva puta me posekla njime

 

Rečima svojim, načinila si oluju u mislima mojim

I svaka tvoja reč, dobovala je mojim srcem

Pobednički, nasmejana, uživala si u mom porazu

U tvojoj još jednoj pobedi

Dok ležim, dva puta ubijen

Okrenula se i zadovoljna otišla u svom ispletenom svetu

A da nisi htela ni da se okreneš

Da pogledaš moju ispruženu ruku ka tebi

 


Kad zapitaš se

moja poezija — Autor vladica @ 20:51

 

Kad nekad u osami svojoj, zapitaš se,
Gde sam i šta radim sada 
Znaj da nikad nećeš saznati
Jer ja sam kao vazduh koji miruje u svom svetu.
I moći ćeš da kažeš, ma baš me briga 
I šta radi i gde se nalazi, ma baš me briga. 
Pokušaj tada da ostaviš misli svoje,
Da ih zakopaš u kovčeg zaborava
Negde na dnu kovčega, zatrpaj ih danima života
Osmesima i novim ljubavima
Novim poljupcima i užarenim očima.
Nekim novim pejzažima, putevima, gradovima.
A one stare puteve kojima si prolazila
pospi nekim novim čežnjama i stihovima.
I nastavi svoj hod uspravan i ponosan
Onakav kakav si uvek imala u susretima van vremena
Nasmeši se nekom novom koraku, onom sigurnom,
I neka magla prekrije ona polja sreće 
Neka tu ostane za uvek, da se ne vidi, da se zaboravi.
 

 

Sveća nade

moja poezija — Autor vladica @ 21:09

Pričao sam ti o jednoj sveći, sećeš li se

To je ona sveća koju retko upalim i pomolim se

Ti je nikada nisi videla, a kada bi.

To je sveća mojih molitvenih želja

Ta sveća i njen plamen su čarobni

Čak je i plamen drugačiji od plamena drugih sveća

Neke čudne boje se izmenjuju u tom plamičku

Znaš li da mi je molitva uz njen plamen uvek bila ispunjena

Nekim čudnim okolnostima, ja i ova sveća smo povezani.

Ne znam da li ću i ja trajati onoliko koliko i plamen ove sveće

Ma to nije ni toliko važno

Ponekad poželim nešto, pa pomislim da se pomolim uz njenu svetlost

Pa odustanem, jer znam da će mi se želja ispuniti

I kažem, ne nije vreme za tu želju

Neka mi onaj odgore dojavi kada da je upalim

Neka on odluči

A, ja ću sa nekom dozom neizvesnosti čekati taj priziv

Tada ćeš i ti ma gde bila u tom trenu pogledati u nebo

I videćeš zvezdu budućih vremena

Znaćeš da su to znaci života

Nećeš jedino znati da se plamen moje sveće leluja

I da mi oči svetlucaju u mraku.

 


Kafanska pesma

moja poezija — Autor vladica @ 10:47
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Za kafanskim stolom ispijam čašu vina

Obuzet zvukom gitare, koja strunama svojim u srce mi dira

Gledam u vinu večeras najboljeg druga

I nazdravljam sebi, svima kojima ovaj ritam muzike prija

Nazdravljam skrivenim znakom tebi, tebi koja na me misliš

Ne, nisam ja propalica života,

Samo se život moj samnom poigrao

I ostavio me u predsoblju neispunjenih želja

Da čekam i nadam se, ako bude on dao.

Već mi je poslao tebe, već mi neke znakove pruža

Znakove koje ja u magli života još uvek ne vidim.

Razgrni tu maglu, možeš znam

Daj da ovo vino večeras bude ispijeno do kraja

Da kroz praznu čašu ugledam svetlost.

Ritmovi muzike dobuju strunama moga života

Sam za stolom kao pustinja bez  vode

Ja u čaši vina tražim spas.

Izlazim napolje raskopčan, dok vetar mrsi mi kosu.

Ruke u džepovima, pogled na svetlost grada.

Pogled ka tebi, spavaj nemoj sanjati mene.

Mene je teško sanjati,

Pružam ruku ka tebi, osećaš li to.


Lepa si

moja poezija — Autor vladica @ 20:38

Lepa si, baš si lepa

Volim da te gledam, gledao bih te svaki tren,

Tvoj mi lik uzveseli dan.

Tvoje lice mi otklanja tamu

Gledajući te zaboravljam da sam najgori od najgorih

Da sam najslablji on najslabijih

Da sam niko i ništa u ovom svetu

Lepa si, svarno si lepa,

Volim kada ti to kažem i kada od tebe izmamim onaj osmeh odbrane

Baš volim, taj tvoj osmeh

I tada pomisliš da sam budalast i da ne znam šta pričam

Tada pomisliš kako sam nezreo kao neki dečak od sedamnaest

Koji nekoj devojčici kaže da je lepa.

Lepa si, zaista si lepa

Ne veruješ mi, pogledaj me u oči, one ne lažu.

Shvatićeš da to zaista mislim

Da te moji oči tako vide

Kao kad pogledaš u duboku bistru vodu i ugledaš onaj beli oblutak.

U trenutku istine, ja ću pognuti glavu

Klečaću i moliti, da te moje oči zauvek tako vide

Lepu, nikada tužnu, uvek veselu

Moliću ga. 

 
 

Oči tvoje

moja poezija — Autor vladica @ 13:42
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Volim da te gledam u oči kad sedimo u nekom kafeu

I da se ogledam u njima,

da osvetlim puteve svoje očima tvojim

I umirim svoju umornu dušu

 

Znaš, tvoje oči su eliksir mojega razuma

Putokaz mojih nadanja

Budulnik mojih uspavnih želja

 

Volim tvoje oči,

Sve su nekako radosno začuđene

I tako mi je sve nestvarno,

Da naprosto poželim da stanujem u njima

 

Volim da te gledam u oči, i kada ćutiš, a tvoje oči mi govore

Tada se naprosto prepustim kosmosu

Da me baca po plavetnilu neba

Da zaboravim ko sam i šta sam

Kad mi tvoje oči govore.

 

Duboko u tvojim očima sakrila se ljubav moja

Kao da ima strah da odatle izađe

Da te zagrli, svu onako pamučnu

Da te stavi uz grudi moje

I da tako ćutimo dve spojene duše.

 

Volim tvoje oči

Radujem se beskrajno kad ih ugledam

Uzdrhtim sav kada me onako duboko pogledaju.

Kada se ukrste sa očima mojim

I obasjaju oči moje nekim radosnim sjajem.

 

Jesam li ti ikada rekao, da volim oči tvoje.


Da dotaknem jezero

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 05:58

U sobi na dvosedu leškarim uzduž. Noge mi vise.Baš sam se opustio. Ispijam neki ceđeni sok, pogled mi prodire u daljinu. Osećam da lagano lebdim i kao da sam u nekakvom beztežinskom stanju. 

Prija mi ovakvo sopstveno nirvana stanje. Mislim se da mi je ovo baš trebalo. Ovako se opušteno nisam osećao mesecima. I kao da se osvešćujem iz neke duboke mentalne kome. 
U toj bujici zadovoljstva ne shvatam kako mi je malo trebalo da budem onaj, JA!
I ne razmišljam o tome šta će biti sutra, jer sutra ne postoji. 
Baš tako. Sutra ne postoji. Postoji ovo sada i ovog trena. 
Čak ne postoji ni juče, jer juče je otišlo u istoriju vremenskog zaborava. A samo kad pomislim kako to ,,juče,, ume da napravi uragan u glavi i da muči, da muči ovo sutra koje ne postoji. 
Ljudi se previše opijaju mislima prošlosti i dozvole da prošlost prekrije njihov um metastazama teških misli, koje muče i proganjaju kroz život. 
I eto, meni je sada ovog trena baš lepo i želeo bih da zamrznem ovu lepotu.

Ali! Ja ne bih bio ja, da sada ne preduzmem neki sopstveni kamikaza poduhvat.
Zato ću iz ovih stopa ustati da odem tamo negde i dotaknem prstima jezero. Veliko jezero. Ne šalim se! Stvarno ću to uraditi. Vidimo se ,,sada,,.

 


Crveni list

moja poezija — Autor vladica @ 22:33

Kada jednom prođeš ulicom isprekidane tuge

Seti se da sam ja tom ulicom koračao i da sam snivao neke čudne snove

I onda kada prođeš ispod krošnje požutelog lišća

I kada ti list lelujavo padne na rame

Ti se priseti da su moje stope hodale baš ispod tog drveta

Zastani, udahni vazduh duboko, oseti miris jeseni

A kada ti kapljica sa drveta niz kosu se spusti

Ti se samo nasmeši i budi ponosna na sebe

Ponosna što te je neko tebi nepoznat uzdigao do krova sveta

Znam, nikada me nećeš zaboraviti, jednostavno mene je teško zaboraviti

Zbog mojih mnogobrojnih izrečenih gluposti

Zbog snega u Julu kojeg ja samo mogu stvoriti

Zbog kapi suza mojih, koje sam lio za tebe neznanu

Zbog mojeg dečačkog razmišljanja

Da baš zbog svega, ovakvi se ne zaboravljaju

U moru opalog lišća, pronaći ćeš jedan jedini crveni

Uzmi ga i pogledaj

Na njemu je ispisana poruka, koju samo ti možeš pročitati

Tebi samo znana

Sačuvaj list i stavi ga u svoj herbarijum nedosanjanih snova

Biće to tvoj najlepši list života

Pogledaj sa prozora, svet ti se raduje, ti znaš zašto

 



«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 ... 36 37 38  Sledeći»

Powered by blog.rs