Umem ja ovako
Putem tesnim, vijagavim, polako sam se autom približavao manastiru, o kome sam davno pisao na ovom blogu. Nakon velikog uspona i more krivina isprsio se maleni predivni manastir, Sveti Pantelejmon.
Iako je ovaj manastir iz 14 veka, nekako mi se izgledom podmladio, ili sam ja ostareo. Sa godinama ponesenih sa sobom uvek sam imao želju da kad odem u crkvu ili manastir budem okružen samo anđelima, nekako voleo sam da budem sam, sa onim učmalim, svetim vazduhom.
Kada sam ušao u malenu crkvu manastira liturgija je več počinjala. Iako mala, crkva je bila ispunjena ljudima. I dok su sestre pevale, ja sam u sebi imao pomešana osećanja. Od radosti što sam tu i od žalosti što sam beskoristan na ovom svetu. Da, baš tako beskoristan.
Kada se završila liturgija otišao sam u gostoprimnicu, gde su i drugi ljudi došli da se posluže spremnjenom hranom. Ja sam se poslužio slavskim kolačem i izašao napolju. Naime razgovor koji su vodili ljudi oko mene bio mi je stran. Da, ja zaista umem da budem pažljiv slušalac, možda retko pažljiv, ali ovo nisam mogao da slušam, jer je taj razgovor za mene bio jedno mentalno maltretiranje.
Popeo sam se na jedan proplanak iznad crkve i ceo kompleks manastira bio mi je na dlanu. Tu pored jednog groba seo sam na jednu klupu i prepustio se potocima mojih misli.
A moje misli su zaista jedan veliki jeseni pejzaž, pun kolorita.
Gledao sam mrave kako neumorno prenose hranu u svoja gnezda, mrave koje baš niko ovde ne primećuje. Mislio sam tada kako im pomalo zavidim, jer je po meni njihov život ispunjen, a moj ispražnjen. Gledao sam i pčele kako sleću na jedan žbun sa žutim cvećem. Cvećem koje je zaista opojno mirisalo i počeo sam da i pčelama zavidim. Gledao sam i ptice kako šetaju sakrivene u travi i hrane se. I onda polete. Zavideo sam i pticama, na njihovoj nebeskoj slobodi.
I onda sam se trgnuo, došlo je vreme polaska, povratka. I sada kada se prisetim ovog odlaska, naprosto poželim da nestanem sa ovog sveta, da se preselim na onaj drugi svet.
Ma pustite, umem ja ovako....
