San u javi

Imam napisnih još nekih desetak novijih pesama koje nisam ovde postavio.
Nisam ih postavio jer su nekako izgubile smisao i ja ne osećam trenutak da je sada meni zgodno da ih prenesem na ovaj blogovski papir.
Ali svakako znam da su dobro napisane i da će svakako obeležiti jedan deo mojih upletenih misli u ovom mom predivnom - i ponekad jebenom životu!

Nisam imao možda dva meseca internet!
I tek sad vidim da nisam internet zavisnik i da ne trebam ići u ENTERU na lečenje kako su mi nekad govorili.
Nisam jebeni internet zavisnik i neće me lako okarakterisati kao nekog sa ozbiljnim poremećajem u internet zavisnosti.
Kažu da kad provodiš četiri sata dnevno pored kompjutera imaš ozbiljan problem internet zavisnosti koji ima sličnu težinu kao zavisnik od droge. Tako kažu lekari, naučnici!

DakleM, ja mogu bez interneta i poprilično sam se organizovao da mi net služi za posao i da samo ponekad dotrčim ovde da izrazim svoje misli.

A pomenute pesme ostaće još neko vreme konzervirane, sve do nekog novog buđenja.

 Motherfucker!!!

Znaš li ti šta je ljubav?

Upitao me je starim drhtavim glasom.

Pa rekoh mu : izvini, ali pojam ljubavi je širok, opširan. Ima tako puno definicija o ljubavi i šta ona znači!

Nasmešio se je i sedeći u svojoj omiljenoj fotelji, gledao je ka prozoru koji je bio na zapadu njegove sobe.

Eh, reče on. Nisam ni sam znao šta je ljubav sve ove godine, a tek sada znam, baš sada kada me je vreme pregazilo.

Ma daj, rekoh mu, kako pregazilo, pa ti si tek u jeseni svoga života. A jesen je najlepše godišnje doba zar ne?

Odmerio me je onako kako to rade krojači, od glave do pete. Reče mi : sedi ovde, sada ću ti nešto ispričati.

Seo sam na dvosed, nekako se zavalio u iščekivanju njegove priče.

,,Zavoleo sam je davno, davno,,. Izgovorio je to sa osmehom.

Zaljubio sam se u nju čak i kada je nisam poznavao. Kada smo se upoznali zaljubljenost je rasla i onda se vremenom pretvorila u neopisivu brigu. Gde je, da li je dobro, da li je srećna, nasmejana. Živela je daleko od mene, pa sam je povremeno viđao. A da znaš samo kakvom toplinom su bili oblivani naši susreti. Ja ti zaista ne mogu opisati kako smo se nas dvoje slagali onda kada bi se videli. Ali, neću ti ja sada ovde pričati o tome. To su priče koje čovek retko može doživeti u životu.

Odlutah sa mislima, reče mi on. Naime pokušavam ti reći najvažnije. Svako jutro kada bih se probudio i svako veče pre nego bih se uspavao, ja sam otvarao oči sa mislima na nju i utonuo bih u snove misleći na nju. U stvari udahnula mi je tu večnu misao, dala mi deo sebe zauvek i ja sam shvatio da je taj osećaj koji sam imao sve ove godine života prema njoj, ljubav!

Ostavio sam ga onako utonulog u sopstvene misli. Sutradan su mi javili da je umro u snu.

Prva misao koja me je opkolila je da se je i te poslednje večeri svoga života uspavao sa mislima na nju.

Ušao sam u voz, jedva se popeo u vagon. Premorio se ova 3 dana, prepešačio preko 20km po jakom suncu. Završavao neke poslove, jako nezadovoljan ishodom svog putovanja, razočaran u ljude po ko zna koji put. Ispratio me je prijatelj, pravi prijatelj, koji se je do te mere zabrinuo za mene da me ostavio da prenoćim kod njega i odmorim se. Valjda sam mu se učino premorenim, a jesam bio premoren.

U tuđoj zemlji sa potrošenim kreditom na mobilnom, nisam imao kontakt sa ostatkom svog sveta.

Sam u kupeu voza koji me je vozio ka svom domu ja sam utonuo u misli.

Jebem ti život!

Jednom sam, ali stvarno, dok sam bio mlad i lep i pomalo lud otišao na železničku stanicu u svom gradu i čekao voz.

Čekao sam prvi voz koji nailazi i nisam ni pitao kuda ide?

I voz bi naišao, a ja ušao u vagon, pa u kupe.

Kondukter bi me pitao dokle putujem, a ja bih njega pitao, dokle vozi ovaj voz?

I kada bi rekao da vozi do Atine ja bih kupio kartu do Đevđelije.

Sledećeg dana vratio bih se u svoj grad?

Dok sam bio student u Nišu, imao sam cimera sa kojim sam živeo u jednom naselju u kojem nam je komšija bio Šaban Barjamović.

Naselje je bio neasfaltirano i kada bi pala kiša mi bi gvacili po blatu.

A mogli smo imati bolji stan, ja i moj cimer, nego studenti rešili da štedimo da uštedimo za more.

Komšiju Šabana bi sretali često, bio bi obučen u belo imao bi i bele cipele sa kojima bi i on gvacao po blatu.

Stan u kojem smo stanovali nije imao grejanje. Neki dograđeni sobičak od neke cigle debljine kartona.

Hladne zime su nam kosti smrzavale. Neretko ja i moj cimer bi legli da spavamo obučeni sa vetrovkama na sebi i šalovima

ja zvede, on partizana oko vrata. I pomolili bi se Bogu da nas sačuva zime do jutra. I čuvao nas je.

Moji roditelji nisu znali kako živim kao student i često bih se pitao da li se moja majka pita da li njen sin ima šta da jede danas?

A često nisam imao šta da jedem, jer sam sakupljao novac za kimono. Nisam hteo da tražim da mi roditelji kupuju ono što je tada bio luksuz.

Preko dana da bi se ugrejao ja bih ulazio u voz koji je negde išao i kada bi me kondukter pitao kuda idem, ja bih mu rekao suprotan pravac

pritom pokazivajući mu svoju ličnu kartu. Samo da ne plaćam kartu i da se ugrejem dok putujem tih sat vremena.

Prenuo sam se iz misli, vratio u sadašnjost. Ugledao sam svoj grad. Voz je lagano ulazio u stanicu.

Prošla je ponoć, pošao sam pešice ka svom domu.

Rešio sam, ali stvarno sam rešio da se za nizašta više u životu ne sekiram.

Zaista sam rešio.

Točak života se nezaustavljivo okreće!
I niko ga ne može zaustaviti, do samog života koji traje onoliko koliko je dragi Bog odredio.

Sećam se železničke stanice tamo negde na jugu. I vozova koji su se tu ukrštali i kao neki prolaznici jurili svojim pravcima.
Moj voz je tada ušao u stanicu i ja sam se u masi putnika popeo u svoj vagon, sa žutim rancem na leđima.
Sa pasošem u džepu i nekim sitnim novcem krenuo bih ka jugu. I nikada ne bih znao kuda idem? Bitno mi je bilo samo ući u vagon, u svoj odeljak, podglaviti bradu na onu malenu policu ispod prozora vagona i gledati one predele koji se smenjuju kao kolaž nekog prirodnog kaleidoskopa.

Smračilo bi se, a ja bih znao kad je voz ušao u tunel, kad je prelazio preko nekog mosta ili pružnog prelaza. Nekako sam osećao njegovo kretanje, jer sam znao da me vozi tamo negde daleko, tamo gde more ljubi nebo.  Prešavši granicu, moj voz bi bio veseliji i lakše bi se kretao.
Adrenalin bi me pratio svo vreme putovanja, a ja oko ne bih sklopio svo vreme putovanja, dok bi moji saputnici ležali razbacani po kupeima, onako rumeni od umora koji ih je pratio još od polaska.  A kada bi moj voz ušao u veliku stanicu, ja bih mu bio zahvalan što me sigurno dovezao u moju luku.

I dok sada ovo pišem, ja u svojim nozdrvama osećam te mirise šarenih trenutaka mojih putovanja.

Pre neki dan, posle koliko godina, mene je čekao taj voz u jednoj stanici. Ostareo je! Postao siv. Ali me je prepoznao.
Ušao sam u vagon i nakon toliko vremena meni se pred očima pojavio onaj kolaž koji sam nekada imao vozeći se vozom.
I bilo mi je lepo, i bilo mi je tužno. Sav sklupčan sedeo sam u onom istom uglu kupea, i gledao u noć.
Jednom kad vozovi zakasne, ja ću ponovo putovati njima.

Ja ne znam na koji način ste došli na moj blog,
pretragama ili zato što pratite moj blog, ali ja bih sve vas želeo da pozdravim i zahvalim se na posetama.
Meni je u svakom slučaju drago što ste ovde.
Ja ne želim da vam se na ovom mestu predstavljam svojim imenom i prezimenom, ali koga zanima ja se bavim poezijom
i moje podatke možete saznati na nekom od poetskih web sajtova.
Živim i radim na jugu Srbije i to je sve moglo i da se pročita na mom blogu.

Ovo što pišem ovde i objavljujem je skoz inspiracija moga srca,  koju mi neko poseban daje, sve dok traje u mom srcu i dok ga ne povredi. U tom slučaju ja svoju inspiraciju prenosim ovde i delim je sa vama, koji ovde dolazite.
Neke od tih lepih misli koje proizvodi moj um je nešto posebno što želim da svi koji ovde dođete pročitate.

Na internetu sam upoznao mnoge ljude koji su i danas ostali moji prijatelji, koje nažalost sve ređe viđam, ali mi na neki način obeležavaju život.
Neke sam izgubio, svojom nemarnošću, neke je izbrisalo vreme, ali za sve mogu reći da mi bila čast što sam se sa njima družio internet bulevarima.

Ja bih vas sada sa ovog mesta molio, da ne objavljujete moje tekstove i moju poeziju, a da me o tome predhodno mejlom obavestite da želite nešto postaviti na vaše sajtove, forume...
I kada već prenosite neki tekst, ostavite vezu linka i ime autora ili naziv bloga.
Internet je javno mesto i kada sam ja ovo javno objavio onda jeste stavljeno na izvolte. Ja previše uživm u ovom svom životu, kakvom, takvom, da bih dozvolio da mi ga neki šupak pokvari, pa makar to bila i najdraža osoba.

Ali dragi neznani prijatelji, fer je da zaista ja na neki način znam gde moji tekstovi odlaze.
Puno mojih tekstova je završilo po raznim forumima i blogovima, molim vas potpišite ih mojim imenom ili blogom.

Iskreno se nadam da ćete i dalje uživati u mojim tekstovima, sa vama dragim ljudima.

Sve vas iskreno pozdravljam i Bog vas sve čuvao!

VV

Nadam se da će ova moja priča i neke buduće priče jednom stići do tebe.
I da ćeš ih sa nekom posebnom pažnjom čitati u svom miru.
Ja tada neću biti među živima, ali će moj duh strujati rečima koje su moje misli napisale.
I ne dozvoli da ti bilo ko govori kakav sam ja, ne veruj nikome, ne veruj čak ni sebi. Ostavi da to
neka tvoja budućost, neka tvoja mudrost odgonetnu. A onda nekako znam da ćeš se ponositi samnom, jako verujem u to.

Možda tada ovi tekstovi neće postojati više na ovom blogu, ali svakako će se neko potruditi da
ti ih podturi pred oči i znam da ćeš prepoznati moje pisanje iako ti niko neće reći ko je ovo napisao.

Danas ću ti ispričati priču o starom bademu. Bademu koji je porastao, cvetao i rađao u mom dvorištu.
Dok ovo pišem, ja sam uzdahnuo, valjda me sećanje prenulo i sada amplituda moga raspoloženja varira.
Badem je posadio moj deda. Dobio je neki izdanak koji se kao grančica prihvatio, i vrlo brzo napredovao.
Kažu da badem spada u grupu ruža.
Taj naš badem je godinama obeležavao početak proleća, a kada su zreli bademi u ljusci pokriveni zelenom opnom padali na zemlju,
onda bi ih mi sakupljali i onom krckalicom lomili i uživali u ukusu plodova ovog raskog voća.

Kažu da na onom svetu badem cveta stalno i da mu je cvet jarko cvene boje.
Ja ti sada ovu priču pišem baš zbog tog badema, koga sam sanjao sa jako crvenim cvetovima i sa nekim čudnim opojnim mirsima.

A ovaj naš u mom dvorištu jedne godine je počeo da se suši i ubzo nakog toga mi smo ga posekli.
Jako mi je tada bilo žao što se je isušio. Naprosto nisam znao zašto se to desilo?
Dugo mi je nedostjala senka ovog drveta i mirisi tek procvalog badema.

Nekoliko godina kasnije saznao sam da se badem suši onda kada biva zapostavljen.
Uživajući u cvetovima, plodovima i hladovini, mi smo zaboravili da ga čuvamo.

Tako je i u životu. Ljudi sa kao biljke. Ako se ne brinemo o njima oni nestaju iz naših života.

Zato me poslušaj. Nemoj nikada saditi badem, ako nisi spremna da se o njemu i brineš.
I tvoj badem će nestati ako ga zapostaviš. Poslušaj me!

Danas sam vozio svoj bajs. Poslednji put. Okrenuo sam poslednji krug. Vratio se kući. Oprao ga i stavio na prodaju.
Kažu mi kupac će se brzo javiti. A ja se osećam tako prazno baš kao da mi se otkinulo jedno parče života.
Rešio sam da ga prodam i da više nikada ne kupim drugi.
Da prestanem zauvek da neumorno vrtim pedale i krstarim samo meni željenim putevima.
Odluku o prestanku voženja bicikla sam doneo sa velikom težinom u srcu.
Morao sam. Ne zbog zdravlja, već zbog mog duha, koji me toliko nekad opsedne da ne umem da se zaustavim, da ne umem da pritisnem kočnicu. Krajem maja, nemirni duh u meni nije umeo da me zaustavi kada sam svojim bajsom prešao kilometre teških uspona i kada umalo nisam završio sa svojim životom, jer nisam znao da se zakočim, mislivši da ne treba pritisnuti kočnicu.

A bilo nam je lepo. Krstarili smo na hiljade kilometara ja i on ćuteći.
Kilometri nade, lepote prirode, predivni pejzaži, ostali su iza mene.
Ostalo je i nedovršenih putovanja kada sam rešio da prokrstarim ovom mojom zemljom i spustim se na more.
Imam jako pomešana osećanja u vezi odluke koju sam doneo, ali znam da je u ovom trenutku moja odluka ispravna.
Možda već sutra neće biti tako, i možda će me žal savladati, ali znam da ću morati izdržati ma koliko bio tužan.

Kada sam malopre ostavio svoj bajs, ne krijem poljubio sam ga i pustio suzu.
Ja ne želim da svoj svet vidim u ruševinama.
Ne ja nisam nikakav slabić. Mogao bih da se pobijem i sa tramvajem!
Ali danas sam jako slab, tanak i moje emocije u vezi moje odluke prelivaju se kao dugine boje.

Nije lako doneti odluku da prestaneš da radiš ono što voliš, pa i da se odvajaš od stvari koje su ti drage.
Na žalost, mora tako, neke stvari i događaji se ne mogu predvideti, ali vreme je da pritisnem kočnicu!
 
A kada bih se ponovo rodio, ja bih želeo da budem luđi nego što jesam danas,
da ne budem više idealista, da pravim stvarne, a ne imaginarne greške i živim stvarni život.
Odlučio jesam, rizikujem na jednu Andrićevu misao:  Posmatraj čoveka. I, ako vidiš da se nikada ne koleba, ne predomišlja, da je uvek siguran u sebe i da potpuno veruje u ono što kaže, i samo u to, da ne zna ni za oklevanje pred odlukom, ni za kajanje posle nje, znaj da je taj čovek kurva ili kurvin sin. I kloni ga se koliko možeš!

Zbogom moj čelični konjiću!

Dobar dan svete!

Gde si nestao? Ja se jutros probudio, izašao na ulice moga grada, a tebe nema svete.
Nema te, nestao si. Nema ni onog dečjeg žagora koji remeti mir ulice od ranog jutra.
Nema ni zvuka mešalice za beton, koja je zbog habanja zupčanika počela da struže i proizvodi onaj neprijatan zvuk.
Čak ni vetar ne njiše grane. Automobili su utihnuli pa prosto poželim da naiđe neki autić, a ja se pomerim sa kolovoza.
Gde su nestali svi ovi ljudi koji svojim koracima, ispisuju note po trotoarima?
Nema nii onih ptičica koje crvkuću i u niskom letu love mušice.
Sve je utihnulo, čak ni crvena zvona ne čujem.

Ne čujem ni svoje korake. Kao da su i moji koraci rešili da se stope sa ovom tišinom.
Ovom jezivom tišinom.

Nemoj tako svete. Okreni svoj točak vremena i vrati mi galamu, buku, pesmu ptica, zvonjavu, sve zvukove mi vrati.
Ne igraj se samnom, ja te volim svete i radujem ti se svakog novog dana!

Danas je Vidovdan.

Slušam neke ljude koji ne znajući značaj ovog datuma pominju Vidovdan kao praznik, i govore: Na praznik. Ja ne želim da nikoga okrivljujem zato što tako nešto govori, jer nemam nikakvog prava na to. 

Ja samo želim reći, neka Bog pomogne slepima da vide, gluvima da čuju, a ostalima da poštuju sve ljude koji čine ovu našu planetu živom.

Danas na ovaj dan žalosti moga naroda ja ću upaliti sveću za sve one kojih nema, a trebaju nam više od sunca, za sve naše pretke, koji su svojim življenjem pokušali da ostanemo to što jesmo. Danas neću slušati muziku, neću ni puno pričati. Hteo sam da ne uzimam hranu, ali mi je rečeno da to ne radim.

Danas je dan tuge u mom narodu, neka nas Bog čuva sve nas koji živimo u ovom vremenu.