San u javi

Nalazim se na nekom kraju. To znam. Kao što se postavlja pitanje, šta se nalazi iza kraja kosmosa, tako i ovde ja sam sebi postavljam pitanje, šta se nalazi iza mojeg kraja?

Iza njega, nalazi se novi početak, u nekim novim, drugim bojama.
Kakve su to boje ja zaista ne znam?
One stare nisu bile loše, ali nisu mogle da izdrže. Izbledile su i naprosto nestale. Tiho i neprimetno.
A nove boje?
Samo nek daju neki novi sjaj koji će mi osvetljavati nove puteve i nove ljude.
S' Božijom pomoću!

Srećno ti bilo dobri moj!

Živ bio!

Danas ti pišem ovu pesmu bez imena

Nikada ti nisam napisao takvu pesmu.

Možda nisam imao prilike

Možda sam jednostavno ostao bez reči.

Ja, onaj koji uvek imam nešto da kažem

Danas dok ti pišem ovu pesmu bez imena

Imam ti puno toga reći, ali ne mogu!

Kao da je mojim mozgom prošao ,,vetar lutalica,,

I pokupio, ukrao sve moje misli, sve moje reči.

Zato je ova pesma prazna

U njoj se ne pokazuje ljubav

Već se sakrila negde duboko u meni

Sakrila kao da ne želi da i nju ,,vetar lutalica,, ukrade.

Na nekom skrovitom mestu, samo tebi znanom.

Dok pišem ovu pesmu o skrivenoj ljubavi

Ja ti samo želim reći, da je ona tu sigurna

Sačuvana od razbojnika života

Od kradljivaca ljubavi

Od vremena minulih, vremena dolazećih!

Tu negde u rasponu prekinutih misli

U pogledima bez gledanja.

U pocepanim stranicama kalendara

Krivudavi put, prazan.

Oko puta se naizmenično smenjuju pejzaži rane jeseni.

Proplanci, okićeni jesenjim cvećem. Šumarci, niskog rastinja sa drvoredom hrasta.

Gusta šuma sakriva poneku tajnu, koju niko nikada neće saznati.

Ptice u preletu, čuvaju svoju malenu dušicu, sakrivajući se na visokim granama.

Sve je još uvek zeleno, samo se poneko drvo umorilo leta, pa obojilo svoje grane u žuto.

Sve je nekako mirno, kao da se vreme zaustavilo, kao neka dobro uslikana fotografija.

Crkva iz daleke prošlosti. Gorionik za sveće. Ruka uzima sveću. Pali je od druge i zabada u pesak pemešan istopljenim voskom, već sagorelih sveća. Plamen leluja, molitva ....

Nemirne misle se stišavaju i bivaju kao jezerska voda koja treperi na jutarnjem suncu.

Duša u telu pušta suzu spokojstva. Vredelo je otići...

Kod mene na poslu dolaze razni ljudi. Neki su veseli, neki prosti, neki su pak naučiti, ali jedan čovek ostaće mi u trajnom sećanju, jer takvog za moga života prvi put upoznajem. 

Čovek, čije ime nažalost nisam upamtio došao je kod mene i vrlo brzo započeo priču kao da smo stari znanci. Meni se njegov ton jako dopao i prihvatio sam priču sa njim. Pričali smo o životu, kao da sam uključio diktafon i on je sam pričao na moja nepostavljena pitanja. U njemu je izvirala dobrota nakon svakog izgovorenog slova. Shvatio sam po govoru da nije odavde, i da je morao da dođe i skrasi se tu negde u mom kraju. Rekao mi je i selo u kome živi. Kao da je tražio sagovornika da priča. Ja sam osetio tu potrebu da čujem njegov glas i njegovu reč i sve mi je bilo tog dana podređeno tom čoveku.

Došao je iz Banije, odavno. Zaćutao sam, nisam želeo ništa da ga pitam. Ni šta ima tamo, ni koga, ništa. On je postavljao pitanja : kako ide posao, jesam li oženjen, imam li decu....

Počeo sam da mu se žalim i kažem, pa nije sjajno u poslu, može biti bolje, valjda će biti bolje.

Kratko mi je odgovorio :,, Uvijek treba biti zadovoljan onim što imaš, jer ti je Bog onoliko pružio, koliko si ti poželio. Ti si skroman čovjek i ne tražiš puno, zato dobijaš toliko koliko tražiš, a čini mi se da malo tražiš. Oslobodi se svoje skromnosti, jer i ja sam bio skroman i izgubio sam i ono malo parče neba koje mi je Bog podario. Skromnost u ovom društvu nije vrlina, dapače mana ,, 

Zanemeo sam posle ove njegove rečenice, a on je otišao. I sada par dana razmišljam o njegovim rečima, i počinjem da se pitam, ko ga je meni poslao, i zašto mi je on to rekao, odakle njemu da me poznaje, ko je on u stvari? Moraću da ga potražim, znam samo da živi sam u jednom selu, moraću da odem tamo, da mu ponesem kafu i kolače, da ga pitam, da mi odgovori na pitanja koja me muče.

Pesnici nikad ne umiru. Fizički da, duhovno ne, već ostaju da žive zauvek obeležavajući nečije živote, nagoneći ljude da se vole, da puste suzu, da se nasmeju, političare da sa ushićenjem i ponosom izgovaraju reči iz nekih patriotskih pesama, glumce da vešto glumatju opis poeme koju prepričavaju.

Ja sam poeta. Tako kažu kritičari. Tako su rekli recezenti. Nikada sebi nisam davao titulu pesnika dok mi je ljudi iz sveta poezije nisu dodelili. I sada se polako navikavam na pisanje te magične reči : pesnik, ja pesnik.

Ali ja sad ne želim da pričam o pesmama koje postavljam na blogu, već o nekim pesnicima koji su obeležili jedno vremensko razdoblje i svoju večnost preneli na neka buduća vremena. Ja kao pesnik nemam idole, jer nekako idol ide više uz neku muziku, neki sport. Ja imam tačnije trojicu pesnika koje jako volim čitati, tačnije volim ih slušati.

Ne, njihovi glasovi ne postoje, ali su se neki ljudi potrudili da se njihovi stihovi čitaju i snimaju i tako prezentuju slušaocima.

Volim da čitam Branka Miljkovića, Željka Krznarića i Rabindranata Tagoru. Njih troje su su neki moj lični planetarni sistem oko kojeg volim da kružim. Branko Miljković sa pesmom Uzalud je budim, u meni izaziva erupciju osećanja, koje ja preživljavam slušajući ili čitajući tu pesmu. Tu pesmu ja nekako najviše volim.

Željko Krznarić je pesnik, ,,koji mi leži,, Moja poezija je jako bliska njegovoj i srećan sam što mogu da na svoj način razumem njegove stihove.

Neću skrivati. Na you tube ima postvljena pesma od Željka, ,,Umro sam,,

Kada slušam tu pesmu ja plačem. Iako muškarac, ja ne krijem da plačem.

I plačem tako da ronim suze, da mi grlo postaje suvo, a vrat mokar od suza. I ne brišem suze već ih pustam da se slivaju niz moje lice praveći potoke mog emotivnog doživljaja.

Eto, malo sam dočarao svoje shvatanje čitanja i slušanja poezija. Branko Miljković je lepo napisao : ,,Poeziju će svi pisati, istina će prisustvovati u svim rečima,,

Laku noć poete, dobro jutro pesnici, dobar dan lirici, dobro veče stihotvorci!

Jednom kad se probudiš, nekog jesenjeg jutra

I kad sa tvoga lica otreseš kapljice zaboravljenih snova

Kad prvu jutarnju kafu podeliš sa anđelima

Popiješ prvi gutljaj istine novoga dana

Ti se nekako primiri i stopi sa minutima jesenje elegije.

Onda uputi jedan tajni osmeh onom listu što lelujavo pada sa bresta

Tom listu koji ti je krasio proleće, leto i jesen ranu.

Istom onom kome si se radovala dok je još pupoljak bio

Pa se pretvorio u mladu zelenu nadu

A kad su ga kišne kapi dobovale

On ti je slao svetlucave odsjaje, šarajući po tvojim očima i licem.

Ispisujući na tvom licu neke poruke tebi znane

U leto kada je tvoj list bio one jake zelene boje,

Davao ti je sigurnost i u tebi stvarao snagu budućih vremena.

A jeseni ove, tog jutra, kad lelujavo je otpao sa grane.

Spusti se svojim mekim korakom u svoj vrt ponosni.

I uzmi list tvoj, uzmi i ostavi u herbarijum nade,

Za neka nova srećna vremena.

Svojevremeno sam se bavio sportom, koji u psihi čoveka izaziva smirenost.

I jesam jako posedovao tu smirenost. Dugi niz godina pratilo me je to osećanje i umeo sam da satima budem na nekom mestu i gledam u neka prostranstva skoro nepomično potpuno smiren, i delimično ugašen. Ta prostranstva su u stvari vodena prostranstva.

Ne tako davno vrlo često sam boravio u nekim dalekim istočnjačkim krajevima, i na nekom uzvišenju imao priliku da sednem i satima gledam u okean.

To prostranstvo, ta snaga vode u meni je izazivala veliko poštovanje i divio sam se tom koloritu boje koju samo okean ima. Kao neki vodeni kameleon, okean je umeo da u minuti promeni boju i kao da se poigravao mojim očima koje su širile i sakupljale zenice tim pogledima.

Na neki način, ja sam ćuteći pričao sa okeanom, a on kao da je prihvatio taj nemi razgovor, i kao da mi je davao odgovore na mnoga nepostavljena pitanja.

Nekom brzom dinamikom života to strpljenje u meni počelo je da se narušava, pa sam na neki način počeo da gubim živce i za najgluplje stvari koje me prate kroz život.

Ovih dana razmišljam o okeanu, onom kojeg sam ostavio tamo negde daleko. I kao da me okean doziva. Kao da želi da mi da odgovore na mnoga nova nepostavljena pitanja.

Ovih mi je dana pred očima ta slika. Eliksir moje smirenosti.

Kad bi moglo, kako bi lepo bilo… na onom istom uzvišenju, sa onim istim pogledom, i sa ćutanjem.

Nek talas zapljusne nebo ….

Oduvek me je nekako jesen asocirala na grožđe, na berbu grožđa. Valjda ta asocijacija datira u mojoj pameti još iz detinjstva. 

Nekada smo imali vinograd, možda najbolje obrađivan u kraju. Moj deda se je brinuo o njemu tako su mi pričali, ja se toga ne sećam. Znam da je odlazio u vinograd i tamo provodio veći deo vremena, a kada bi se vratio onda bi donosio one jesenje vinogradarske breskve, najukusnije breskve koje drvo rađa. .

I onda su došla neka loša vremena, za moju porodicu i vinograd su morali da prodaju. Ja sam tada  kao mali odlazio u tuđe vinograde, a pored našeg vinograda prolazio bih pognute glave kao neki poraženi ratnik. Bilo me je možda sramota, što nemamo više vinograd i dugo nisam postavljao pitanje zašto i zar je baš moralo tako? Izgleda da je moralo. Dečiji mozak u meni je samo registrovao ono što vidi, a osećanja su ipak bila potisnuta na margini još uvek manje svesti moga uzrasta. Ubrzo nakod toga, moj deda je otišao na nebo, da tamo održava nebeske vinograde. Žao mi je što nikada nismo pričali o tom ,,našem,, vinogradu, jer će mnoga pitanja koja me sada muče osati u arhivu ne postavljenih pitanja.

Kada bi došao Oktobar ja bih pešice izašao iz grada i negde na rubu našeg vinograda sakriven iza šiblja i grančica kupina, gledao berbu u našem vidogradu. A onda bih čekao da berači odu, napune one ,,krble,, sa grožđem i krenu put svojih domova. Ja bih tada u sumrak ušao u ,,naš,, vinograd sagnuo se i poljubio zemlju. Onda bih se izgubio prema svojoj kući. Majka bi me pitala : Sine pa gde si ceo dan, mama je brinula? Odgovorio sam joj : Mama, bio sam u našem vinogradu. Nije me više ništa pitala, ali je znala da patim za tim parčetom magične zemlje.

Nakon nekoliko godiina, novi vlasnik je prodao vinograd, na kome su se povadili svi čokoti iskopala sva zemlja i izgradile kuće. Sada više tamo ne idem. Boli me da vidim neke betonske skalamerije koje su pregazile jedan deo postojanja moje familije. Bojim se da bih ako tamo odem u svojim mislima zamislio kako moj deda malim kopačem, obraćuje vinovu lozu..

Pre neki dan, na poslu kod mene, začuo sam poznate korake, nasmešio sam se. Iako nisam video ko dolazi, znao sam da je to moj neko. Bio je to moj otac. Došao je da me poseti u firmi u kojoj radim. Bio sam jako srećan. Ostareo je, podsetio me na mog dedu i bilo mi je neopisivo drago što što je baš tu kod mene došao. Pričali smo malo o tom ,,našem,, vinogradu. Ali nisam pitao zašto su morali da ga prodaju. Sve sam znao iako ništa nisam znao.

Nailazi vreme berbe grožđa. Nešto što u meni uvek izaziva osećaj uznemirenosti. Pa ipak i ovog oktobra ja ću sesti na svoj bajs i provozati se pored nekih novih vinograda, pored nekih novih klinaca, ne bih li u njima prepoznao sebe.