San u javi

Ovo je još jedna moja vožnja u Avgustu prošle godine i u iščekivanju proleća koje je rešilo da

zaobiđe moj kraj ,pokušavam da ugrejem ovaj moj blog i bar slikama pokažem da sunce postoji !

27 Avgust 2007

Vozio : JA

50 km



27 Avgusta sam bio do jednog manastira u blizini Vladičinog hana , to je nekih 26 km od Vranja ka severu. Manastir se zove Sv. Ilija. Kada sam došao do jednog skretanja na zemljanom putu.......počeo sam da razmišljam kojim putem poći.......šta mislite kojim putem sam pošao ? Pogađajte ! Na kraju ove priče reći ću vam koji put je onaj pravi.......to je put kojim se ređe ide

Put kojim sam išao bio je zemljani , što se vidi na slici. I kako sam koji metar prelazio , tako je bivalo sve mističnije , a ja sam prosto imao neopisivu želju da stignem tamo i vidim ono što sam već duže vreme želeo da vidim. Uspon koji je bivao sve veći , samo me je terao da što više zapnem.

Penjući se , sa strane sam primetio, jedan mostić koji mi je delovao kao iz nekih avanturističkih filmova. Stao sam i uslikao ga. Pitao sam se kuda vodi ovaj mostić i put koji ga prelazi ?

U nastavku putovanja , rastinje je bivalo sve veće , pa od silne želje da tamo stignem nisam osetio žar kopriva koje su mi doticale ruke. Setih se jedne narodne pesme ,, u mom srcu raste kopriva,,.

Valjda je želja i snaga bila veća od žara koprive ......valjda.

I onda negde pred kraj.......kao da je vreme stalo. Sve se umirilo. Čak ni šumske ptice nisu tu pevale. Totalni mir. A sa desne strane puta .......jedna sablasna napuštena kuća. Kuća , u kojoj su se nekad neka deca igrala i jurila po livadi. Prosto mi je kroz misli prošla njihova igra , njihova vesela lica.

I kao u nekoj bajci ........ukazala se je crkva Sv. Ilija .......sva onako stara iz davnih vremena. Rekoše mi seljani sela Kacapun, da je iz 13 veka. Sav sam se naježio kada sam je ugledao. Prosto sam bio zbunjen , njenim izgledom, nekako mi je bila sva u minijaturi. Čak i ova vrata koja vidite nisu viša od 1,5m. Pomislio sam , Bože moj da li sam ja to ušao u neki vremenski procep ? 

Morao sam da je uslikam sa svih strana , da bih je dočarao.

Pažnju mi je privukao neki grob.....iz davnih vremena.......kako sam uspeo da pročitam na njemu iz 1920 i neke godine. Nisam uspeo da pročitam ceo natpis i zaključim o kome se radilo. Slova i pismo su mi bili pomalo nejasni.

A ovo je pogled na zvonik........a u pozadini se gradi konak za monahe ......trenutno ih nema zbog izgradnje.

Ušao sam u crkvu i onda video da je sve tako staro i da su ikone naslikane na zidu izgubile svoj sjaj.

Još jedan pogled na prirodu oko crkve , sve je nekako mirno i tiho. A i nikoga nije bilo da bar progovorim koju reč.

Onda još jedan snimak.......po meni ove lepotice (pomislićete da sam lood )ja ipak više vrednujem ovakva zdanja , nego neke crkve koje šljašte u svom izgledu.

Naravno upalio sam sveću i pomolio se Bogu , da mi da bistar um........priznajem da mi je zbog dešavanja i jakog premora u tom periodu um otišao na pašu

Povratak je bio rutinski. Prosto rečeno lak. Kao da sam tamo dobio preko potrebnu energiju. Rasčlanio dobro od lošeg. Klasirao ljude koji mi misle dobro i one koji mi ne misle dobro. Pozitivce od negativca. Prosto rečeno moj mozak je postao bistriji , a raspoloženje se uzdiglo.



Ali koristim priliku da pogledate ovu kuću koja mi je skrenula pažnju još u odlasku. Verovali ili ne u ovoj kući žive ljudi. Žalosno , jako žalosno. Ja ne znam kakav je život tih ljudi , ali mislim da njihova lica ne znaju za radosti života. I kada ste nešto nezadovoljni životom, setite se ove kuće i pomislite da ljudi puno, puno loše žive od vas. Da vi imate ono što oni nikada neće imati. Da ,oni imitiraju život.

Dugujem da otkrijem kojim putem treba ići........





Preko malog mostića koji prelazi preko jedne rečice ugledao sam momka koji meredovom lovi ribe. Pitao sam ga koji put vodi ka manastiru. Desno ste trebali skrenuti ......vratite se i idite desno.

To je bio put kojim se redje ide !