Vreme tuge
Ovih dana nekako steglo mi se srce , a baš dok ovo pišem oči su mi pune suza. Ne pitajte me šta mi je , jer zaista ne znam da Vam odgovorim. I sve mi je i ništa mi nije. I srećan sam i tužan sam. Imam svoju porodicu , srećan život , okružen sam pažnjom i nemam razloga za tugu. Ali , eto ne može tuga bez mene , ne može pa je došla da se druži i ovog puta sa mnom.
Ja jednostavno ne umem da je odbijem, ja kad niko ne želi da je primi u svoje naručje , raširim ruke i prihvatim je u svoj zagrljaj. I čvrsto je stegnem i ne puštam je sve dok ona sama ne zatraži da ode.
Ja imam lep život. Okružen sam divnim ljudima. Imam i kontakte sa ljudima koje ne poznajem i koji mi se dive i kojima se ja divim. Obišao sam pola sveta , upoznao mnoge civilizacije , živeo neko vreme u bajkovitim zemljama. Ali uvek sam se vraćao tu gde su mi koreni, i uvek sam znao da je baš ovde izvorište moje energije.
U mojim plavim očima , stanuje danas ona tužna suza koju nikako ne mogu da izbacim. Ja ne plačem, mada dešava se to ponekad , vrlo retko. Sada sam pun uzdaha , nekih jecavih uzdaha.. Niko me nije povredio da bih bio takav , nikoga nisam povredio. Nikoga. Ni onog mrava koji se budi iz svog zimskog sna, ni njega nisam pregazio. Jer , znam da ja ne gazim mrave , zaučuo bih duboko u dubini duše njihov jauk.
Možda me je umorila ova zima, ja nisam depresivac, ali me je nešto umorilo.
Mada , proći će. Otići će kao što onaj oblak na nebu nikada ne ostaje na istom mestu.
Prijatan dan Vam želim.
