Strah
8
Rešio sam da ovaj dan provedem u prirodi, i da zalečim koliko mogu rane od žene koja me je iskoristila i odbacila. Morao sam uspeti u tome , zato sam i došao na jezero. Seo sam na jednu klupu pored jezera i posmatrao vodu koja je bila kao posipana nekim kristalima koji su vibrirali po površini. Tako sam sedeo nekih sat vremena zureći u površinu vode. I kao da mi je dolazio neki glas , koji mi traži pomoć. Trgnuo sam se i počeo da tražim u svojim mislima taj glas. Nekome treba moja pomoć. Nekome koga i ne poznajem, već samo znam da postoji. Nekome sa kime sam povezan tako čudnom linijom života. Nekome ko je ušao u moj život , na neki neverovatan način. Ali da, .........toj neznanoj devojci zaista sam bio potreban. Ne u stvarnom , već u ovom čudnovatom životu , van vremena i prostora.
Začuo sam iza sebe , zvuk nekog teškog vozila , koje se približavalo. I kako se približavalo tako sam ja imao želju da se taj zvuk pretvori u tišinu. Bio je to autobus , koji se kretao krivudavim putem i približio stanici koja je bila baš na mestu gde sam ja sedeo.
Nakon jednog minuta, autobus je došao i vrata su se otvorila. Vozač je pogledao u mom pravcu i pitao me da li ulazim. Ustao sam i kao pod nekom čudnom komandom ušao u autobus. Vozač me je pitao dokle putujem, a ja sam samo rekao da idem do kraja jezera. To je nekih dvanaestak kilometara . Ne znam zašto sam ušao u autobus , ali sam znao da moram, da pomognem nekome kome je sada potrebna pomoć. I znao sam da me ona ima u svojim mislima. Ta neverovatna nit koja nas je spajala davala mi zadatak da moram da odem na drugi kraj jezera. Nisam bio svestan šta to znači , ali sam znao da ću nekome pomoći. Pomoći ću neznanki koju sam samo čuo telefonom.
Autobus je krivudavim putem polako išao pored jezera. Jezero je bilo sa leve strane , i što se više kretao ka cilju , tako je i jezero u mojim očima bivalo sve veće i veće. Sa leve strane , prolazilo se pored okolnih brda iza kojih se skrivala gora. Sneg nije uspeo da okopni na celoj dužini puta , već ga je toplo vreme topilo , ali ga je bilo na mestima gde ne dopire sunce. Posle dvadesetak minuta vožnje autobus je stao na raskršću koje se odvaja od jezera. To je bila moja stanica. Vozač je otvorio vrata i ja sam izašao iz autobusa. Na tom okretištu , imalo je par prodavnica i jedan restoran. Otišao sam u pravcu jezera i tamo se zadržao nekih dvadesetak minuta. Nakon toga otišao sam u restoran i naručio čaj. Veseli konobar doneo mi je šoljicu sa čajem i otpočeo da se šali sa mnom kao da me poznaje godinama. Naravno ja sam prihvatio njegovu duhovitost i odgovarao mu na pitanja. Naručio sam da mi spremi jedan sendvič i on je otišao u kuhinju. Tamo se zadžao nekih petnaestak minuta , shvatio sam da baš on priprema sendvič. Pojavio se je iza pokretnih vrata , sa velikim zamotanim sendvičom, u pola vekne hleba. Sendvič je bio bogat, tako da sam pomislio da je sav materijal koji je imao u kuhinji stavio u njega. Naručio sam i flašicu soka i polako počeo da obrađujem jumbo sendvič. Bio sam gladan, osetio sam glad koji me morio mesecima ali nije došao da me pozove na uživanje sa hranom. Sendvič sam pojeo posle dvadeset minuta ...onda ispio , još jednu flašicu soka , pozvao konobara , platio mu i izašao napolje. Nastavio sam sa šetnjom još pola sata , onda otišao u prodavnicu , kupio tamo papirnate maramice i pitao prodavca kada imam autobus , prema brani, mestu gde se nalazio moj hotel. Na moje izneađenje , prodavac mi je rekao da će taj autobus doći tek sutradan u 6 ujutru. Izašao sam , i video kako je krenuo za mnom da me odgleda i vidi šta ću raditi. Pošao sam prema stanici i u trenu mi se pojavilo ono što me je dovelo dovde. Ona . U mojim mislima govorila mi je , moraš mi pomoći , samo ti možeš da mi pomogneš, ali moraš večeras biti u svom krevetu. To je značilo da moram naći način da dođem do hotela.
Zimske noći su kratke i hladne. Planina je učinila da sve bude mračnije i temperatura je strmoglavo padala. Oko 4 sati popodne , pao je mrak, a ja sam krenuo pešice ka hotelu. Trebao sam preći tih dvanaest kilometara , a uz sreću mogao bi i neko naići da me poveze. Ali prošao sam prvi kilometar pešice , a nigde na vidiku nijednog auta. Već sam se udaljio od prvih svetala i ušao u mrak. Napolju je bilo vedro , ali mesečine nije bilo. Samo jedna jedina zvezda na nebu koja je čudno sijala i kao da me sa te visine pratila u tami. Ispred mene asvaltni put na nekim mestima bio je prekriven snegom. Sneg koji se tu zadržao duži period i ostareo na ovom delu puta , čudno je škripao pod mojim nogama i to je bio jedni zvuk koji se čuo na ovim prostorima. Moje pešačenje , postalo je večnost. Dva automobila , koja su se kretala u suprotnom pravcu, projurila su pored mene u punoj brzini ne primetivši me. Ali kako je moguće da me nisu videli , bar bi mi svetlosnim signalom pokazali da me vide. Počeo sam da stvaram u glavi projekcije , kao da sam upao u neki drugi svet u kome sam postao neprimetan, nevidljiv.
Nakon nekog vremena u onom stravičnom mraku , osetio sam neki iskonski strah , ali ne strah za svoj život , već strah da li ću uspeti da uopšte stignem do hotela. Tišina koja me je okruživala , samo mi je pojačavala strah. I kada je on bio na nekom vrhuncu , kada sam prolazio pored jednog izvora na kome su se pojile divlje životinje, javila mi se u mislima ona i kao da mi je govorila , moraš da izdržiš do kraja , od tvoje rešenosti da stigneš do hotelske sobe , i ja zavisim.
To mi je davalo snagu da nastavim u istom ritmu , to pešačenje kroz vremenski procep i bio sam rešen da moram da zbog nje stignem do kraja puta. Na ovom sablasnom putu ukrštali su se strah i njena poruka , i koliko je strah bio veći , toliko mi je njena reč davala snagu. Nakon dva sata hoda, u daljini sam ugledao slabu svetlost, koja je dopirala od prvih kuća u naselju. Ta prva svetlost , kao da me je mamila , i ja sam pojačao brzinu hoda. Ni jednog trena nisam osetio umor u nogama. Već posle jednog kilometra, začuo sam lavež pasa. To me je obradovalo jer sam tada shvatio da sam u ovom svetu. Lavež je bio sve jači , a ja sam osetio nakon toga sigurnost.
U daljini ugledao sam svetlost koja je dopirala iz hotela. Nisam znao da li smem da se radujem ali sam znao da ću nekome pomoći.
Koraci su mi bili brži i sigurniji. Osetio sam neku toplinu i ako je napolju već zaledilo.
Stigao sam.
Ušao sam u hotel, uzeo ključ broj 16 , otključao vrata sobe , brzo se svukao i zavukao pod jorgan. Hvala ti , rekla mi je u mislima ona, nakon te rečenice , ja sam se uspavao.
