San u javi

Ples za kraj ljubavi

moja poezija — Autor vladica @ 12:05

Da li je ovo kraj?

Da li on postoji ?

Ili početka nikada nije bilo?

A možda sam ja samo živeo u snu i sada se probudio.

 

Ma neva veze....

Ako je trajalo i u snu bilo je vredno sanjati ovaj san.

San popločan mekim poljupcima.

Mekim dodirima dve duše.

Poslednjim plesom za kraj ljubavi.

 

Iskonskom željom da se ostvari

Da se spoje dve ruke sa dva kraja sveta.

Vredelo je.

Sada boli.

Jedino sećanje na jedan tren leči ranu na bolnom mestu.

 

Kraj!

Odlazim, lakim koracima.

Samo mi se konture tela vide.

Nestajem u maglovitom drverodu poraženih duša.

Utapam se u šumu raspuknutih srca.

Čarolija je nestala!

 

end of love 

 


Ne volim rastanke !

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 08:30

Ne volim rastanke !
Obično u meni izazivaju neku prazninu , kao da je jedan deo mene nestao u tom trenutku.
Tada u meni proradi ona negativna doza adrenalina , kad nekom kažeš saygoodbye i uvek u podsvesti pomisliš da je to vaše poslednje viđanje.
U tim trenucima ne mogu da sakrijem svoj izraz lica, svoje oči, drhtanje mojih ruku, lupanje srca.
I kad kažem, hey , ajde vidimo se , izgovaram tako lažno , da bih voleoda kažem : ne volim rastanke , bojim se rastanka, bojim se da tepogledam u oči , bojim se da u meni nećeš tada videti muškarca , većnekog slabića !
Ja u stvari preživljavam rastanak. Ne znam , da li je to uslovljenozbog moje nepredvidljivosti , zbog mog još nedozrelog bića u kožiozbiljnog čoveka, zbog nekog još uvek dečakog duha u meni koji mekadkad tera da činim ono što niko za nikoga ne bi učinio.
U svakom slučaju nikako ne volim rastanke , izazivaju u meni tugu koju ne mogu sakriti i koja se vidi i iz vasione.
Ali rastanci su neminovnost i ne mogu se izbeći. Kad rastanak dođe ,onda u meni ono vedro nebo postaje oblačno , sunčan dan postajesumoran. Zelena priroda , postaje siva.
Utihne svaka lepa misao i tada počinjem da se prisećam sastanka. Timsećanjem pobeđujem rastanak. Ta sećanja su najlepša i ništa ih ne možeuprljati , pa ni rastanak.
O da….. ne volim rastanke !

ne volim rastanke 


Bregovi

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 12:39

Ne može više brate, ne može!
Teško je sa ovog brega gledati u onaj drugi breg koga je zaklonila zemljina polulopta.
Ne vidi se ! Iako sve mislim da bih rukom mogao da dodirnem te visove.
I tako stojim na tom svom bregu, a vetrovi mi mrse kosu, a pramenovi mi pokrivaju oči.
Raskrijem kosu sa očiju i nepomično gledam. Gledam tamo. Da, baš tamo.
Uvijam svoje misli, kao duvan u cigareti i palim ih da sagore do poslednjeg slova.

Pokrivam dlanom usta i tako kao flaster ih držim. Želim da zanemim, da ne ispustim ni jednu reč.
Jer one reči koje želim reći ne mogu čuti oni daleki bregovi u kojima sunce zalazi posle mog sunca.
Podrhtava mi brada igrajući neki tango čovečjeg lica.
Najednom sklanjam dlan sa usta. I želim, želim da viknem, da se moj glas prolomi do najudaljenijih bregova.
Da me čuju i upoznaju svi vetrovi ovog sveta.
Da zastanu pogledaju me i ispletu svojim rukama most po kome ću hodati.
Do bregova prema kojima moj pogled upućujem.

hod 


Bojim se

moja poezija — Autor vladica @ 13:20
Bojim se !

Bojim se puteva Gospodnjih.
Jako ih se bojim.
Sve nekako slutim da neću završiti ono što sam naumio.
Možda su to samo lažni strahovi.
Izazvani velikom ljubavlju.

Ali, ako se išta desi?!
Da li smem da biram?
Onako kako poslednju želju biraju oni osuđeni.
Ja bih samo jedno, malo maleno izabrao.
Da ugasim svetlost u svojim očima sa pogledom na tebe.

Onda bi moj život bio vredan.
Onda bih znaj u odlazećim mislima rekao.
Hvala ti za ovaj trenutak života.
Hvala ti za beskrajnu ljubav koju si dozvolila da ti je darujem.

I onda bih otišao, nasmejan
I poneo mirise tvoga tela, kao prtljag svog života.
Ne, ne smeš suzu pustiti, nikako !
Tada me moraš ispratiti osmehom.
Pusti me da ja plačem umesto tebe.
Da ti poklonim svoje suze u kojima je stao moj život.

Kad jednom odem...
 
bojim se  

Tvoje usne

moja poezija — Autor vladica @ 10:07

Tvoje meke usne još uvek osećam na sebi.

Osećam ih svuda po svom telu

Taj plišani dodir nikada neću zaboraviti.

Tu strast izazavanu prvim poljupcem

Dodirujem se po telu, tamo gde si pohodila

Tamo gde si osvajala svojim usnama

Teritorije ljubavi, pokorivši me nežno

Osvojivši me do beskraja ljubavi.

A gde si sada?

Tako mi trebaju tvoje usne da me još jednom osvojiš

Da me dotakneš mekanim dodirom večnosti

Da doživim bar još jednom tu strast.

Da li me se setiš?

Da li poželiš da mi opet zariješ usne na telo.

Da me onako strasno poljubiš kako ti umeš

Da osetiš treptaj moga tela pod tvojim poljupcem.

Samo bar još jednom...

usne 


Čovek iz senke

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 10:05

Poslednje vreme, smirio sam svoj nestalni duh i ukotvio se u svoj dom i odatle delujem mirno i imam neopisivu želju da u narednom periodu živim neki život čoveka iz senke.

Ko je čovek iz senke?

Uveče imam neku šemu svog kretanja. Izađem, do kafane moga brata, kafane za koju sam oduvek tvdio da ima svoju dušu. Na proleće i u leto obično sedim za jednim stolom u bašti i odatle ispijajući čašicu istine, ja posmatram ćutke kretanje života na ulici.

Svake večeri u 15 do 10, jedan stariji čovek, sa torbom preko ramena i onim starim proleterskim kačketom, prolazio je pored kafane i gubio se u mračnoj ulici.

Po njemu sam mogao i sat da navijem. Čak i subotom i nedeljom. Svakog dana.

Toliko me zaintersovalo ko je on, ko je čovek iz senke? Niko nije znao, niko ga nije poznavao. Svi su samo odgovarali, a to je onaj što uveče prolazi pored kafane.

Bio sam baš opsednut tim čovekom da sam pitao i gazdu jedne prodavnice u kojoj je ulazio da kupuje. Ni prodavac nije znao ko je on, rekao je on dolazi ovde da kupi mleko i hleb. I tako svako veče, ništa drugo.

Ali ipak nisam želeo da budem nepristojan i da ga zaustavim i pitam: - "Gospodine vi svako veče prolazite ovde u isto vreme, čime se bavite?".
Ipak bi to bilo previše.

Jedne večeri u vreme kad je trebao da prođe nije prošao ulicom pored kafane. To me je štrecnulo. Ajde,  pomislih možda je prošao nekom drugom ulicom. Sledeće večeri, opet ga nije bilo. Počela je da me hvata panika. I naredne nije prošao. Otišao sam do prodavnice i pitao prodavca da li ga je video? Kaže nema ga već par dana i njemu je bilo čudno.

Nestao je. Čovek iz senke je nestao.

Nekoliko dana, sam namerno dolazio i čekao ga. I onda otišao u crkvu, kupio sveću i upalio je za njega tamo gde se pali sveća za žive.

I ne znam da li je živ? I ne znam kome sam upalio sveću?

Možda sebi? Poželeo sam da i ja budem tako neprimetan, da niko ne zna za mene. Da ga zamenim. I da ja kupujem mleko i hleb i nestanem u noći.

 

čovek iz senke
 

«Prethodni   1 2

Powered by blog.rs