Bregovi
Ne može više brate, ne može!
Teško je sa ovog brega gledati u onaj drugi breg koga je zaklonila zemljina polulopta.
Ne vidi se ! Iako sve mislim da bih rukom mogao da dodirnem te visove.
I tako stojim na tom svom bregu, a vetrovi mi mrse kosu, a pramenovi mi pokrivaju oči.
Raskrijem kosu sa očiju i nepomično gledam. Gledam tamo. Da, baš tamo.
Uvijam svoje misli, kao duvan u cigareti i palim ih da sagore do poslednjeg slova.
Pokrivam dlanom usta i tako kao flaster ih držim. Želim da zanemim, da ne ispustim ni jednu reč.
Jer one reči koje želim reći ne mogu čuti oni daleki bregovi u kojima sunce zalazi posle mog sunca.
Podrhtava mi brada igrajući neki tango čovečjeg lica.
Najednom sklanjam dlan sa usta. I želim, želim da viknem, da se moj glas prolomi do najudaljenijih bregova.
Da me čuju i upoznaju svi vetrovi ovog sveta.
Da zastanu pogledaju me i ispletu svojim rukama most po kome ću hodati.
Do bregova prema kojima moj pogled upućujem.
