Moje oči, sve ti govore
Znaš, jako me zanima šta vidiš u mojim očima. Kažeš mi voliš moje oči. Lepe su,...... tirkizno plave. Ali, da li ih samo voliš zbog boje ili ima nešto u tirkizno-plavim dubinama što kazuje o meni, što govori tebi?!
Šta, šta, šta ...jel' vidiš ti nešto u njima? Jel' vidiš kako igraju kad te gledaju? Jel' vidiš ti te iskre koje varniče iz mojih očiju?
I pričaju ti tako čisto, razgovetno, iskreno... razumeš li priču mojih očiju?
Razumeš li, razumeš li, razumeš li?
A sećaš li se dana kada smo morali da se rastajemo? Tada su naše oči plakale, pa se plač preneo na dušu, pa se srce sakupilo u orah i htelo da pukne od tuge trenutka. A brada je počela da mi igra. Suza nije mogla biti uzdržana. E tada su naše oči pričale i preko suza, a mi ćutali. Reč nismo rekli. I otišli svako u svom pravcu isprekidanih linija sivog asfalta.
I....?
Gde smo sad? Negde na raskršću nedovršenih pogleda, neispričanih priča. Neodsanjanih snova. Upaliću kandilo da ugledam svoje oči u plamenu želja. A ti seti se, samo seti kad ti teško bude, seti da postoje one tirkizno-plave okupane suzama samo za tebe i zbog tebe.
Biće ti lakše, biće i meni lakše.
