San u javi

Između zemlje i neba

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 13:17

Kad se nebo sastavi sa zemljom i kad se desi taj susret i poljube se, onda nastaje od dana noć i taj poljubac izaziva grmnjavinu i oluju . Ja to nazivam nekom strašču prirode koja je nepobediva i neuništiva. A oluju i gromove vidim kao poljubac zemlje i neba.

Priroda je poput ljudi. Kad se dvoje ljudi jako vole i kad se sastanu prepuštaju se strasti. A svaki poljubac njihov izaziva more emocija. I onda često tada nastaju suze, a u prirodi suze zamenjuje kiša.

Sinoć je nebo u mom gradu plakalo i kvasilo zemlju. Pucali su i gromovi. Jedan preko puta mesta gde radim srušio je odžak, a parčići kamenog odžaka leteli su na sve strane. Jedan kamenčić pao je pred vrata. Uzeo sam ga za sreću, tako kažu treba čuvati ostatke od groma.

Vraćajući se kući moj grad se pretvorio u reku ulica. Glavne ulice su bile preplavljene rekom koja je jurila niz strminu. Otvorilo se nebo i plakalo. I sve tako do ponoći. Najednom je utihnulo i umirilo se. Vrlo čudan mir zavladao je prostorom. Nema vetra ni šuštanja lišća. Sve utihnulo. Kao da je priroda bila uspavana.
Letnje kiše i oluje su kratke, jake i umirujuće.

Slika centra moga grada sinoć

vranje 



Powered by blog.rs