Da li se mi poznajemo?
Gospodine oprostite.... da li se mi poznajemo?
Ne! Odsečno kažem ja i nastavljam krupnim koracima ka svom odredištu.
Ali Gospodine!!!
Okrećem se nastavljajući u hodu i kao da želim pokazati da želim da ignorišem pozive.
Još par puta čujem dovikivanje...Gospodine, gospodine....
Nastavljam dalje i u daljini već prestajem da slušam to dozivanje.
Odlazim u svoju sobu, i bacam se u krevet kao u neki bazen umornih duša.
Smorilo me sve što me prati ove godine, osećam i fizičku bol koju pokušavam potisnuti nekim beznačajnim mislima.
Uspavljujem se obučen, čak ni cipele nisam uspeo da skinem sa sebe.
Tonem u snu kao u nekoj pamučnoj rupi i nikako da dotaknem dno te rupe. Lift kojim tonem nikako da se zaustavi.
Predajem svoje telo u snu i čujem neko dozivanje iz daljine....
Opet onaj glas koji me je dozivao dok sam se vraćao kući....
Gospodine ....zašto ne želite da prihvatite razgovor sa mnom?
Progovaram ...ko si ti? Šta želiš od mene?
Da li me ti navodiš da tonem ovako duboko?
Ne Gospodine ja samo želim da vam pomognem. Ja sam vaša sreća...ona koju odbacujete, ne znam iz kojih namera!
Ljudi se bore da dobiju sreću i budu srećni....a vi!!!
