San u javi

Subota je pazarni dan u mom gradu.
Tog dana sve je nekako živo , i ljudi me tada podsećaju na mrave koji su izmileli iz svojih pukotina i vredno i užurbano završavaju poslove.
Ja radim i subotom, sve dok se drugačije ne organizujem.
Od moje kuće do mesta gde radim ima oko 4 kilometara. Svaki dan ja odlazim ujutru , pa kasnije pravim pauzu, vraćam se kući , pa natrag na posao , do večeri.
Kao neka poluatomatska mašina ustalio sam svoj dnevni red vožnje i ne odstupam od njega.
Subotom ne idem na pauzu , već završavam posao u popodnevnim satima.
Na posao odlazim autom, ali kako je sada otoplelo , naravno da mi je bajs glavno prevozno sredstvo. U odlasku na posao idem uvek istim putem, ali se nikada ne vraćam istim .
Subotom ne volim da odlazim autom na posao . Velika je gužva u saobraćaju centrom, gde moram proći. Zastoj ume da iznervira. Danas sam naravno pošao na posao bajsom. Namontiram kačket na glavu , nasučem naočare za sunce i u srednjem prenosu krenem ka odredištu. Tako je bilo i ovog jutra.
Međutim nešto mi je ovo subotnje jutro odstupalo od predhodnih subota. Nekako je sve bilo tiho , bez žagora , a lica ljudi kao da su preozbiljna , a pogledi su im bili usmereni ka zemlji. Prošavši kroz centar primetio sam da nema uobičajene gužve u saobraćaju subotom u to vreme. Za trenutak sam se zapitao koji je danas dan... pa Subota bolidu , rekoh sam sebi. Subota je , ne dozvoli da te prevare neka odstupanja koja ti se ne uklapaju u kliše.
I negde kod lokalne autobuske stanice , izašla je iz autobusa seljanka koja donosi kod mojih roditelja sir koji proizvodi u jednom planinskom selu. Povremeno donese i kačkavalj , koji jako kvalitetno izrađuje , a nama ga prodaje po smešnim cenama. Valjda je zadovoljna cenom.
Iako sam bio zamaskiran , kačketom i naočarama , primetila me je , nasmejala se i rekla : ,,Zdravo Vlade , pođe li na poso ? ,, . Zastao sam , odpozdravio , odgovorio joj i posle jednog minuta nastavio svojim putem.

Skoro svakog dana , na skoro istom mestu prolazi jedna devojka crne kose i ona odlazi negde na posao i naravno se uvek primetimo. Pošto se ne poznajemo , valjda zbog susreta na istom mestu , podelimo po jedan blagi osmeh , ne osvrćući se.
Maj mesec je predviđen za prodaju rasada i cveća. Primetio sam da duž puta ima puno ljudi koji bukvalno ispred svojih kuća iznose gajbice sa tek izniklim cvećem i pokušavaju da prolaznicima prodaju svoje proizvode.
E jesmo prava poljoprivredna zemlja , svaka treća kuća uzgaja neki poljoprivredni proizvod. Pitam se da li je tako i u ostalim gradovima ? I da li je ta kućna proizvodnja izazvana zbog dosade tih ljudi ili zbog nedostatka u kućnom budžetu ? Mislim da je ovo drugo u pitanju i to me jako brine.
Ali sve je ipak relativno dobro dok jednog dana ne ugledam benziske pumpe ispred istih kuća u obliku kanistera od 10 litara i plastičnih flaša od 2 litra. Tek tada će mi biti jasno da smo pukli , tek tad. A nešto se bojim da nam se ne vrati to vreme.

A ja ? Ja ću i dalje ići na posao istim putem i razmenjivaću osmehe sa onom crnkom. To mi valjda neće biti uskraćeno.