Purpurni sneg
Drugo veče jedne Nove godine.
Napolju pada sneg. Pada tako geometriski precizno.
Pada tako nečujno.
Volim da gledam kako pada sneg i jako me podseća na bezbrižno detinjstvo.
Sećam se svoga dede koji me je izvodio na ulicu i krišom u džep stavljao čokoladicu ,,životinsko carstvo,,.
Sećam se njegovog osmeha koji mi je darivao nekoliko godina mog života jer je umro kad sam ja već pošao u školu.
Kao dete od osam godina još pamtim njegove reči : Sine nikad nemoj da ubijaš mrave jer i njih boli!
Od tada nikada nisam zgazio mrava sa namerom i nisam ih ubijao ni kada su mi se ponekad uselili u kuću.
Kada sam odlazio na sankanje i kada sam dolazio kući sav oznojen od trčanja za sankama on je bio taj koji me je sačekivao u dvoriše i brzo me u suturenu kuće presvlačio da me roditelji ne bi istukli.
Bio je moj zaštitnik tih devet godina života koje su u stvari bile godine kada sam imao svog zaštitnika.
Kada je on otišao ja sam nekako ostao sam na ledini života jer posle toga je sve bilo nekako surovo i osećao sam da me niko ne štiti.
Moji roditelji preokupirani poslom nisu mogli da mi posvećuju vreme kao deda.
Od tada sam krenuo da se borim kroz život svojom samostalnošću i često bio izložen jakim udarima kojima je trebalo odoleti.
Nikada me više nije niko štitio. Kao neki meteor koji je lebdeo kosmosom i čekao da udari u neku planetu i pretvori u prašinu.
I ove večeri sa prozora gledam sneg i u mislima priželjkujem da na tren ugledam ono nasmejano lice koje se nikada nije namrštilo nikada povisilo glas na mene i besprekorno se brinulo o meni.
Znam da je nemoguće vratiti vreme i obrisati događaje ali bih voleo da se bar mislima češće vraćam na svoje uspehe i poraze. Da se vraćam na svoje ispravne postupke i svoje greške. Znam da je nemoguće obrisati iskazanu reč. Znam da je nemoguće znam ja to znam!
Osećam da mi ponekad nedostaje njegov umirujući glas koji bi u meni smirio uragan. Osećam ali znam da je nemoguće.
Ponekad pomislim da me prati odozgo onda kad mi je potreban mir u glavi onaj mir kad trebam da nešto važno prelomim, da nešto važno kažem. Jako mi nedostaje ta reč razuma. Jako mi nedostaje taj lik. Umirujući i mio pogled plavih očiju, čudnih plavih očiju.
Napolju sneg postaje u mojim očima purpuran. To ga on boji da mi osvesti um!