Ponekad
Ne znam kako da to zovem. Ponekad pomislim da je sve ovo samo neka priča koju šapuće reka.
Zastanem na tren da oslušnem te reči, i kako se primičem obali tako voda odnosi taj govor u neke druge pritoke.
Ne mogu juriti za talasima jer sam slab da ih ispratim jer će poklopiti moje nemire i otupeti svu moju misao.
A šta ja uopšte i treba da mislim kad je misao kao jedna paukova mreža u kojoj se pecaju reči i samo jaka reč uspe da probije tu mrežu.
Volim da sedim pored vode i da se divim njenoj neukroćenosti, njenoj mirnoći, njenom besu.
Pa ipak voda u meni budi ona očekivanja i one potonule nade. Kao da očekujem da sa dna isplove, a ja ih u svojoj radosti privučem do obale.
Volim kako se talasi praćakaju o obalu i polivaju zarobljene grane otpale sa drveća koje ih je zbog nečega odbacilo onako kako ptice odbace prekobrojne ptiće i prepuste ih na nemilost prirodi.
Često se vraćam reci. Čak i kad je okove zima i onda kad je zapljuskuju kiše. I onda se zagledam u jednu tačku koja me jako hipnotiše i zamrzne moj pogled bez treptaja bez ikakvog pokreta mojih očiju.
Ponekad, samo ponekad pomislim da reke teku onako kako ih mi u mislima usmerimo. Da tok odlazi tamo gde ga pošaljemo, gde poželimo da neko neznan rukom dotakne te talase.
Samo ponekad!
