Suđeno mesto
Ali sada osećam kako ponovo postaje opipljivo sećanje na nju koje me obavija. Osećam da ona mene doziva putem okolnosti koja se zove hotel Delfin. Tako je, ona mene sada opet traži! A ja ću moći da je ponovo sretnem samo ako opet budem pripadao hotelu Delfin. I, najverovatnije, ona je tamo i - ona zbog mene plače.
Dok posmatram kišne kapi pokušavam da zamislim kako pripadam nečemu. Onda pokušam da zamislim kako neko zbog mene plače. Osećam to kao neki užasano dalek svet. Kao događaj s Meseca ili s nekog takvog mesta. Na kraju krajeva, to jeste san. Koliko god pružao ruku u daljinu, ma koliko brzo trčao, čini mi se da tamo ne mogu da stignem.
Zašto bi iko plakao zbog mene?
Ne, ipak ona mene doziva . Negde iz hotela Delfin. A i ja u sebi to priželjkujem. Da pripadam tamo. Da budem deo tog neobičnog i meni suđenog mesta.
isečak iz knjige Igraj, Igraj, Igraj. Haruki Murakamija
