Frljanje sas' padeži
I sada se ljudi pitaju šta li je ovo napisao , i šta mu znači ?
Ja sam vranjanac , kao što većina vas koji prati moj blog to zna , a oni koji ne znaju treba da znaju da je zemlja okrugla ! Šta sam sad hteo ? Ovako, prvo reč frljanje , frljati znači – bacati !
Mi u Vranje imamo specifičan govor . Ko nije čuo vranjanski govor taj nije nikad umro od smeha , tako da kao da nije ni živeo. Eto vidite šta ste propustili u životu.
Mi u našem vranjanskom jeziku nemamo padeže , u stvari mi ih imamo , ali ih ne koristimo. Čuvamo ih za zimnicu, jes’ da se ne jedu , ali neka ih , možda nekad zatrebaju.
Elem , ja sam se školovao u Vranju , a studirao u Skoplju , tako da je moj jezik kojim govorim ovde sasvim drugačiji nego što koriste većina vas na blogu i šire.
Šta to znači ? To znači da ja na blogu ne pišem svojim jezikom, već pišem , tj. pokušavam da pišem srpskim jezikom.
Pre neki dan , jedna moja drugarica , prateći moj blog , primetila je da skoro u svakom postu , imam gramatičke greške i gutanje slova i upozorila me je na te greške.
He , ja sam zaista toliko bio zadovoljan što mi je na to ukazano , jer iako se u školi uči srpski i u mom gradu , govori se drugačije , pa se onda ta dva izgovora ukrštaju i naravno prave gramatičke greške. Eh, da , jedino je poezija malo specifična i tamo nekad gramatika izlazi iz okvira pisanja.
Sve ovo znači da ne bih mogao da se sakrijem u razgovoru sa vama, izdao bi me akcenat.
Često odlazim poslom na aerodrom, i tamo poznajem već godinama neke ljude. Ali kada sam započinjao razgovor sa nekim nepoznatim ljudima , uvek su me pitali : Vi mora da ste sa juga ? Ja sam im šali odogovarao , ne ja sam sa Opela .
I sada da bih ljudima koji ne poznaju govor mog kraja , želim da postavim citat iz poznatog dela Bore Stankovića , vranjanskog pisca , radi se o Koštani .
Ko razume shvatiće !
Žal za mladost
Odlomak iz Koštane Borisava Stankovića
Mitka: Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem. (Pokazuje na sebe.) Eve ostare, a još se ne nažive, jos ne napoja' i ne naceliva'... Još mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene! Aha!... Poj, Koštan, kako k'd se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari. Noc letnja. Šar-planina u nebo štrči, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme. Mesečina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od bilački han povedesem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T'nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraji i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečini oro igrav, gmeta sviri, dajre se čuju i pesma... I toj ne pesma, vec glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s's mesečinu se lepi, treperi i na men' kao melem na srce mi pada. (Koštani) I Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dodje. Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem, s's otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj "žal za mladost"... Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo jos jedanput vrne, dodje, da gu samo jos jedan put osetim, pomirišem... Ah!
